|
vukosava -> RE: Bračni problemi (2.10.2012 17:41:13)
|
IZVORNA PORUKA: Anoniman
IZVORNA PORUKA: Anoniman
Možda vas gnjavim, ali kako još ne želim da okruženje uvučem u priču, ovo mi je jedini ventil.
Nije lako baciti deset zajedničkih godina, ali ja ne mogu da osudim sebe da doživotno živim sa nekim ko me više ne voli. Znate kakva je naša sredina, razvod im je čudan kad nema fizičkog nasilja, a.meni je ovo ponekad možda i gore, kada se stalno iznova dešava da tvoj muž ne želi da te čuje, vidi, uradinešto za tebe, ne dodirne te mjesecima, ne poljubi te više nekada neobavezno,u prolazu, ne pita kako si, kakav je bio dan, ne uradi apsolutno ništa da ti pruži malo radosti...
Rekla sam već, radim.finansije su solidne, to nije problem. Pored svega, ipak mi žao i klince.
Ja sam druga Anonimna, koja takodje ima ovaj problem.
Naime, mi zivimo zajedno od februara ove godine, a prije 3 mjeseca dobili smo bebu. Ignorisanje od strane mog muza pocelo je otkako zivimoi zajedno, onako pomalo i postepeno, da bi dostiglo vrhunac kad smo dobili dijete. Prestao je da me ljubi dok imamo odnose. Zatim je prestao da me ljubi kad odlazi na posao, i kad se vraca. Cak nam ni odnosi ne lice ni na sta, traje 2 min, bez strasti i bez njeznosti.
On je dobar otac, i ne hoda po kafanama...zajedno brinemo o nasem djecaku. zASITA JE KVALITETNA LICNOST. Ali, ja za njega kao da ne postojim. Sa mnom nema ni o cemu da prica, najcesce je neraspolozen kad smo sami, ne provodimo verijeme zajedno...najcesce kad smo zajedno gledamo tv. Kad dodje s posla poljubi dijete, mene ni ne pogleda. S njim sam pokusalal da pricam 100 puta, ali svaki put odbija i mi se samo posvadjamo. Kaze mi, ako ti ne valjam niko te ne drzi sa mnom. Najlakse je otici, znam ja to. Vise sam sama sebi postala dosadna kad zapocinjem pricu s njim, a znam da je osudjena na prospast, niti me slusa, a i ono sto cuje ne zeli da shvati. Kada sam se porodila, malo me uhvatila depresija, valjda je to normalno stanje... a on ni tada nije mogao da razumije moje plakanje, mislio je da mi tesko pada briga oko djeteta.
Ja sam usamljena, i osjecsam se kao da imam cimera, a ne muza. Malo smo u braku, i imamo malo dijete, a ja vec razmisljam o razvodu, i kako cu otici od njega. A opet, volim ga i zao mi da tek tako dignem ruke. Imam toliko pitanja a nigdje odgovora. Da li je on samo prema meni takav, ili je i ranije bio, sa bivsim djevojkama? Da li me uopste voli, ili mu je trebao neko da mu rodi djecu i bude kod kuce kad on dodje s posla? Tako se ponasa... Da li ce se on osvijestiti, i shvatiti da su mi potrebmi paznja i ljubav?
Eh, sve sam mu ovo rekla, skoro sva ova pitanja sam mu postavila,..ali odogovra nigdje. Uzas. Padam u depresiju od toga.
SKoro sam pronasla i psiholoski termin "intimni anoreksicar"...mislim da ovdje ne smijem ubacivati linkove, ali slobodno proguglajte. Mozda Anonimna, kao i ja, pronadje svog muza u onim recenicama.
Znate kako, nisam nesto veliki ljubitelj anonimnosti pa stoga necu ni da budem anonimna. Kod mene je cesto tako. U trudnoci, bilo nam je kao u bajci, kad je beba dosla slicno kako vi pisete oko tih povrsnih kontakata. Cak ni godinu dana nismo spavali zajedno u krevetu posto sam ja spavala sa bebom. Sad je ona pocela da spava sama u svojoj sobi pa se polako stvari vracaju u normalu. Dete jeste veliki stres i ne umeju svi da se prilagode toj situaciji.
Evo vam test za intimnu anoreksiju klikni
Kod mene je problem malo slozeniji jer muz cuva dete a ja radim. Dodjem kuci cesto mi je frka cim dete zaspi ja na kompjuter i opet radim. On mi se nekad zali da mu malo vremena posvecujem. A drugo ne zelim da ponovo zatrudnim pa sama eskiviram sto vise moze odredjene stvari.
Licno mislim da malo dete (za ljude koji nemaju decu u vrticu, nemaju dadilje, nemaju bake i deke) predstavlja veliki izazov za emocije, energiju i sve. I da je logicno da se nema vise ni vremena, ni neznosti preostale da se sad nesto radi na braku istom snagom. Ali nije dete vecito malo, tako da samo strpljenja i bez padanja u ocaj. Meni je logicno sve sto mi se desava, ne vidim neke drame. Onog dana kad mi muz pocne ponovo da vodi zivot odraslog coveka a ne dadilje, sigurno ce da bude i vise energije za druge stvari ne samo za hrkanje cik dete zaspi. Umor je to.
A nek mi se jave oni sa 10 godina staza zajednickog zivota jel sta drugacije, sa onima koji su manje godina, mogu da pricam o stanju od pre nekoliko godina. A sa onima koji su zajedno 10 godina (da zive zajedno 10 godina) verujem da cemo se pre razumeti o cemu se radi. Sto bi rekli i pihtije idu s godinama...
Nama je za 26 dana 10 godina odkako zivimo zajedno. I ja ne mogu da zamislim uopste zivot bez njega, najbolji mi je prijatelj pre svega. A za te gimnastike i dzidzi midzi, vala imalo se pre vremena i energije mnogo vise. [sm=smiley1.gif] Sad cim zagrlim muza, mala zakresti, ne da da se pipnemo. Ona vodi glavnu rec,
|
|
|
|