|
Anoniman -> RE: Bračni problemi (2.10.2012 13:39:08)
|
IZVORNA PORUKA: Anoniman
Možda vas gnjavim, ali kako još ne želim da okruženje uvučem u priču, ovo mi je jedini ventil.
Nije lako baciti deset zajedničkih godina, ali ja ne mogu da osudim sebe da doživotno živim sa nekim ko me više ne voli. Znate kakva je naša sredina, razvod im je čudan kad nema fizičkog nasilja, a.meni je ovo ponekad možda i gore, kada se stalno iznova dešava da tvoj muž ne želi da te čuje, vidi, uradinešto za tebe, ne dodirne te mjesecima, ne poljubi te više nekada neobavezno,u prolazu, ne pita kako si, kakav je bio dan, ne uradi apsolutno ništa da ti pruži malo radosti...
Rekla sam već, radim.finansije su solidne, to nije problem. Pored svega, ipak mi žao i klince.
Ja sam druga Anonimna, koja takodje ima ovaj problem.
Naime, mi zivimo zajedno od februara ove godine, a prije 3 mjeseca dobili smo bebu. Ignorisanje od strane mog muza pocelo je otkako zivimoi zajedno, onako pomalo i postepeno, da bi dostiglo vrhunac kad smo dobili dijete. Prestao je da me ljubi dok imamo odnose. Zatim je prestao da me ljubi kad odlazi na posao, i kad se vraca. Cak nam ni odnosi ne lice ni na sta, traje 2 min, bez strasti i bez njeznosti.
On je dobar otac, i ne hoda po kafanama...zajedno brinemo o nasem djecaku. zASITA JE KVALITETNA LICNOST. Ali, ja za njega kao da ne postojim. Sa mnom nema ni o cemu da prica, najcesce je neraspolozen kad smo sami, ne provodimo verijeme zajedno...najcesce kad smo zajedno gledamo tv. Kad dodje s posla poljubi dijete, mene ni ne pogleda. S njim sam pokusalal da pricam 100 puta, ali svaki put odbija i mi se samo posvadjamo. Kaze mi, ako ti ne valjam niko te ne drzi sa mnom. Najlakse je otici, znam ja to. Vise sam sama sebi postala dosadna kad zapocinjem pricu s njim, a znam da je osudjena na prospast, niti me slusa, a i ono sto cuje ne zeli da shvati. Kada sam se porodila, malo me uhvatila depresija, valjda je to normalno stanje... a on ni tada nije mogao da razumije moje plakanje, mislio je da mi tesko pada briga oko djeteta.
Ja sam usamljena, i osjecsam se kao da imam cimera, a ne muza. Malo smo u braku, i imamo malo dijete, a ja vec razmisljam o razvodu, i kako cu otici od njega. A opet, volim ga i zao mi da tek tako dignem ruke. Imam toliko pitanja a nigdje odgovora. Da li je on samo prema meni takav, ili je i ranije bio, sa bivsim djevojkama? Da li me uopste voli, ili mu je trebao neko da mu rodi djecu i bude kod kuce kad on dodje s posla? Tako se ponasa... Da li ce se on osvijestiti, i shvatiti da su mi potrebmi paznja i ljubav?
Eh, sve sam mu ovo rekla, skoro sva ova pitanja sam mu postavila,..ali odogovra nigdje. Uzas. Padam u depresiju od toga.
SKoro sam pronasla i psiholoski termin "intimni anoreksicar"...mislim da ovdje ne smijem ubacivati linkove, ali slobodno proguglajte. Mozda Anonimna, kao i ja, pronadje svog muza u onim recenicama.
|
|
|
|