|
Anoniman -> RE: Moja mama i ja (30.1.2014 18:28:10)
|
Drago mi je da postoji ova tema , jer , ja ovo moram, prosto moram negdje da izbacim iz sebe...Moja mama je divna žena, odrasla sam samo uz nju, čitav život sam imala samo nju , bila mi je i sestra i najbolja drrugarica ali prvenstveno majka... Nije je život mazio ni malo, ali se uvijek kao lavica nosila sa svim preprekama... Ali sada , ovo što vidim nije moja mama. Uvijek je bila društvena žđena, pozitivna, šaljivdžija, i sa njom se moglo o svemu razgovarati. Ali u zadnjih nekoliko mjeseci ona više nije ista... Ma ni sama ne znam više koliko ovo traje. Ona je pronašla da tako kažem virtuelne prijatelje, od kojih se , ako mogu reći, ne odvaja. Po čitav dan je na društvenim mrežama, i samo oni sada postoje, mi svi , je nekako nerviramo i smetamo joj. Ima sestru i brata ( koji je daleko ) ima mamu, ali danima nas ne nazove, ako joj dođemo, nekako nas ignoriše, baci par rečenica sa nama ali sve nekako na brzinu, iako smo tu, ona je za kompjuterom , i to je sve što joj je bitno u zadnje vrijeme... Jako se promjenila i prema meni ali i prema svojim prijateljicama koje me pitaju šta je sa mamom, a ja ne znam šta da kažem, uvijek smišljam neke nove izgovore. Ne želi da se javlja kolegicama kada je zovu , ma sve nas je nekako stavila na ignore... Dođem kod nje i ne znam šta da radim jer imam osjećaj da smetam, šta god da je pitam odgovor je što kraći , pogled joj je nekako prazan, kao da razgovara sa strancem a ne sa rođenom kćerkom. Sestre su zabrinute , pokušali smo skoro da pričamo sa njom, ali je napravila scenu i rekla kako mi to sve izmišlkjamo i preuveličavamo, i baš je bila drska ... Baka mi je danima tužna, jer je zabrinuta za nju... Kada je za računarom , sve je super, osmjeh je od uha do uha , konstantno raspoložena , ali ovako sa nama ... Ma ne znam šta da kažem... Ne tražim ja da ona mene ljubi, grli , mazi, pazi, odrasla sam ja , žena , ali fali mi moja mama, fali mi razgovor sa njom, fali mi naš smijeh, naše šale, naša druženja. Ne tražim da mi posveti svo vreme ovog svjeta, ali me ovo ignorisanje boli... Rado bih ponovo razgovarala sa njom ali ni sama ne znam više kako poslije našeg zadnjeg razgovora... Ušla je previše u taj virtuelni svijet i nekako mi djeluje kao da živi u nekom snu ... Zapustila se totalno...
Eto, morla sam negdje da se olakšam, nosim ovo u sebi već dugo, i možda ne dobijem nikakav savjet od vas, možda me i osudite zbog ovog, ali teško, jako je teško gledati je ovakvu a znam da to nije ona ...
|
|
|
|