Anoniman -> RE: Moja mama i ja (25.1.2010 12:10:07)
|
Ne kajem se sto nisam mami vise pomagala, nimalo. Ako izuzmemo pubertet, taj mracan period, posle 18. godine sam pomagala i vise nego sto se od mene ocekivalo. Radila sam sve sto mi se kaze, i pored toga ono sto sam zelela i smatrala da treba da uradim.S tim sto je moja mama oduvek vise bila kod kuce nego na poslu, tako da nije pstojao momenat da ona ne moze da stigne sama sve da uradi. Sa mamom se slazem odlicno. Mogu da se oslonim na nju kad god mi je potrebno. Ali ceo zivot smo se jaaako svadjale, i ona je uvek govorila da je to zato sto smo iste. Tek sad vidim da je to zato sto smo sustinski razlicite. Naravno, imamo istih osobina,ali sve te osobine imaju i mnooogi drugi ljudi. Vise licim na tatu, po karakteru i ponasanju. I sa njim se, uglavnom, bolje razumem. On je stalozen, probleme resava glavom, a mama srcem. Ona nikad ne razmislja da li ce me uvrediti ili povrediti njena reakcija na nesto sto joj saopstim, bitno je da ona meni pokaze kako se oseca, nije bitno da li je to ok ili nije. A tata ce prvo pokusati da mi da savet, da resi problem...pa ce kasnije da mi kaze sta misli o tome. U svakom slucaju, cujem se sa njima svaki dan, po nekoliko puta, vidjamo se svaki drugi-treci dan. Smatram da su, kao i vecina ostalih roditelja, uradili sve sto su mogli da me dobro odgoje, i da su radili sve iz ljubavi.Pa ako su i negde pogresili...sigurno cu i ja[image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley1.gif[/image]
|
|
|
|