IZVORNA PORUKA: Medolinak

Nisam naisla na slicnu temu, pa molim administratora da premesti ukoliko tema vec postoji.

Drage moje, imam jos mesec i po dana do termina i vec dugo razmisljam o ovome. Imam vec jedno dete, sina od 5 godina i u velikoj sam dilemi. Dok ja budem bila u porodilistu njega ce cuvati tata, bake, deke...za to se ne brinem. Ono sto me brine je da li je pametno da ga dovode u poset_u dok ja budem bila u porodilistu sa drugom bebom? Razmisljam o tome koliko ce mi biti tesko sto ga necu vidjati tih dana, a opet s druge strane koliko ce emotivan susret biti i za mene i za njega ako dodje u poset_u i da li ce njemu posle toga biti teze bez mame (za mene ce sigurno biti, jer vec vidim sebe kako ridam posle toga [sm=smiley19.gif]).
Ono sto jos predstavlja problem je sto se u nasem porodilistu poset_e obavljaju preko jednog odvratnog prozorceta gde stalno siba promaja, gde ne mozes da se normalno ispricas sa svojim najblizima i sto svaki susret traje vrlo kratko jer dodje puno njih u poset_u i porodilje cekaju na red da vide svoje drage. A ne znam da li pustaju da se izadje ispred odeljenja. Grrrr!
Interesuje me da cujem vasa iskustva, da li su vas decica posecivala dok ste bile u bolnici i kako je to izgledalo i za vas i za vase dete? Sta je bolje? Izdrazati 5 ili vise dana da ga ne vidite ili da dolazi u poset_u?

IZVORNA PORUKA: Tiziana

Ja nisam htela ni da pricam sa njim preko telefona,a kamoli da mi dodje jer mi je bilo uzasno tesko. Tad te pucaju hormoni pa ti sve izgleda 5x strasnije nesgo sto realno uopste jeste.
Ali sve smo mi drugacije, nekome je mozda bas bilo potrebno da cuje ili vidi starije dete...
Meni je ovako vise odgovaralo.Ja sam zvala i stalno pitala za njega i bila tuzna sto sam ga ostavila,i plakala(imao je tek 2god),ali ga nisam ni cula ni videla ta 3 dana.

IZVORNA PORUKA: Medolinak

Meni sad suze krecu na oci kada samo razmisljam o tome, a mogu zamisliti tek posle porodjaja. Ne znam ni da li cu uspeti da se suzdrzim pred njim ako bude dolazio. Verujem da bi ga to i uplasilo i zbunilo i verovatno i njega rasplakalo, ako mene vidi tuznu (mada bi to vise bile suze radosnice), a ne zelim da mu sve jos vise otezam. Znam koliko cemo nedostajati jedno drugom, a s druge strane mozda ce njemu biti potrebno da me vidi i ne znam sta je bolje za njega. Jesmo mi svi razliciti i deca su nam razlicita i zato zelim da cujem i jednu i drugu stranu price. [sm=smiley2.gif]

IZVORNA PORUKA: anajid

Medolinak,ja sam celu trudnocu (kao i ti) strahovala od tog razdvajanja i susreta.Medjutim,kada sam se porodila tad je samo mm bio da nas vidi.Sutra dan kad su bile posete dosao je i moj stariji sin.Mislila sam da cu plakati,a bilo me strah i za njegovu reakciju.Medjutim on je pre susreta sa mnom video bracu i dosao sav ushicen (imao je 2 i po god.).Super smo se druzili skoro sat vremena,on je bio tako razigran i veseo a i meni je bilo mnogo lakse kada sam videla da je situacija pod kontrolom.Nije plakao za mnom kad je odlazio.
Mislim da nije pametno to da mu uskratis susret,mozda ce to njemu mnogo znaciti,ipak on ima 5 god i sve razume.Verujem da ce te iznenaditi koliko su deca svesna i kako se znaju poneti u odredjenim situacijama.

Samo napred i nemoj previse da se opterecujes,proci ce i to,bice sve OK.[sm=smiley1.gif]

IZVORNA PORUKA: Moiraina

Ja isto nisam mogla da vidim starije dete dok sam bila u porodilištu, ali recimo pričam sa mm telefonom a čujem njega u pozadini kako nešto recituje, peva, meni odmah krenu suze... Još taj dan kada je trebalo da izađemo iz porodilišta bebcu skoči bilirubin pa ga ostavili i sledeća 24 sata na fototerapiji, a ja samo razmišljam kako ću da stignem kući i zagrlim starije dete. I onda vrhunac svega, izašli iz porodilišta i posle 3 dana završili u bolnici na neonatologiji još 5 dana, bebac i ja [sm=smiley19.gif] Baš mi je sve to bilo grozno, ali realno detetu ama baš ništa nije falilo (a inače je prilično vezan za tatu), on je super to podneo, naravno pripremali smo ga na to da će mama da ode u bolnicu i da ostane malo, pa će da se vrati kući sa batom, e sad koliko je on to sve tada ukapirao, ne znam (tad je imao malo više od 2 godine), ali ubeđena sam da sam sve to ja podnela gore nego on.

IZVORNA PORUKA: Didy

Da se malo apdejtujem, pošto se posle 2 godine sve fino sleglo.[sm=smiley36.gif]
Ja definitivno mogu da kažem da ne pravim nikakvu razliku između dece i da nema šanse da jedno volim više nego drugo. Uvek se trudim da im jednako zadovoljavam potrebe, želje, prohteve... Ali me sad ubi u pojam to što se oni otimaju za mene, za moju pažnju i vreme koje im posvećujem svakom pojedinačno i zajedno. To je moja mama - kaže Sofija i zagrli me. Onda dođe Stefan, pa i on legne kod nas i kaže - To je i moja mama! Onda ga ona gu ra i kaže - Ne, to je moja mama, tvoj je tata, pa se poguraju, pa se posvađauju, onda galama... Aaaaaaa!!!! I tako danima...[sm=smiley29.gif] Stalno se svađaju koga ću odvesti na spavanje, kome ću prvom nešto pomoći, doneti, stalno se nešto takmiče, nadmeću, da se zapitkujem već dugo - Grešim li negde. Znate dokle to ide kad sam im počela praviti rasporede - Danas idem s tobom, sutra s tobom, danas ti prvi izlaziš iz auta, sutra ti i tako za sve... Kad im dajem vode, u isto vreme im prinosim čaše, kad stvaljam hranu na sto, u isto vreme spuštam činije na sto ispred oboje... Već mi je postalo opterećenje... A stalno pričamo kako nije važno ko je prvi, ko će pre koga... I trudim se da sve što može radimo zajedno. Nekako sam im i ritam podesila - Ustaju u isto vreme, oboje idu u isti vrtić, dolazim po njih, zajedno idu kući, zajedno ručaju, zajedno se igraju, zajedno idemo u šetnje, zajedno se kupaju, ui isto vreme idu na spavanje... Kad je Stefan bio mali ludela sam kad npr. svekrva dođe i odvede samo njega. Čim je ona malko porasla, nisam davala da se razdvajau - Možete da ih vodite ili oboje ili nijedno. I tako je do dana današnjeg.

IZVORNA PORUKA: Peace*


Kad me pitaju koga više volim, ja kažem "tatu"! [sm=smiley36.gif] Time završavamo priču.

IZVORNA PORUKA: Misha i Ljisha

a kod mene je obrnuta situacija, jako nas je mama razvdajala i dan danas nas razdvaja. Ja se bojim da ne pogresim kao ona ne bih sebi mogla oprostiti. Mada ja vidim da moja mama ladno zivi s tim ali mi to nikako nije u redu

IZVORNA PORUKA: emicaa

moaj mama nije nikad razdvajala brata i mene,ali mene je opet strah kad budem imala drugo dijete da li cu ga volit kao sto volim Teodoru,imam osjecaj i ako je i to drugo moje da je ona opet nesto posebno,mogla bih satima provesti gledajuci u nju,mazeci je i ugadjajuci joj,znam da mi je vjerovatno blesavo razmisljanje ali eto [sm=smiley1.gif]