|
besana -> RE: Anksioznost, panični poremećaj (17.2.2013 2:55:45)
|
Pozdarvljam sve Nas po prirodi strasljive,ali dovoljno hrabre da kazemo sta nas muci!
Mi treba da budemo srecni jer, smo svoj problem ako nista podelili sa ostatkom foruma,a zamislite samo kliko ljudi svoje socijalne fobije i anksioznosti skriva i od najmilijih clanova porodice kao zmija noge,kao da bi njihovim otkrivanjem sebe poslali na giljotinu.Ja sam bila jedna od njih, a zivim sa muzem i cerkom kakvi se samo pozeleti mogu.
Godinu dana idem kod prihoterapeuta i lecim problem socijalne fobije .Osam godina radim posao gde je komunikacija sa ljudima ne samo pozeljna, vec sasvim normalna stavar(u posti).Pruzajuci postanske usluge na salteru cesto su me hvatali napadi panike,iz cista mira postidim se coveka ispred sebe koji samo mirno posmatra i ceka da mu prokucam racune za infostan i telefon.I ne samo to, vec pocinjem da crvenim,znojim se i trsem.Ruke jedva smirim da mu vratim kusur i priznanice za placene racune, a u lice ne smem ni da mu pogledam.I tako svaki dan isti stres pojeo mi je imunitet,pa su mi pored stalno prisutnog straha konstantni virusi gripa oduzimali prostalu snagu."Ako postoji pakao,on je u mojoj glavi",razmisljala sam.Sve vreme ni za zivu glavu nisam to otkrivala drugima,ko da sam mapu sa blagom cuvala.
Desavalo mi se jos u osnovnoj skoli da prilikon nastupa na priredbama toliko zablokiram da zaboravim tekst,inace dobro naucene uloge.Roditelji bi me posle takvih "blamova" jos pride kritikovali.
Suma sumarum premalo pohvala, pregrst zamerki mojih roditelja dovelo je do toga da gotovo uvek misljenje i potrebe drugi ljudi stavim ispred svojih.Drugacije receno svi su super,samo sam ja nenkako bezveze.
Srecom,od pre godinu dana stvari se polako ali sigurno krecu na bolje,rad na salteru mi je sve lagodniji da mi dodje da zapevam od srece,al ja sam pozelela i korak dalje,hocu da mi bude jos bolje (i da zaigram).Dakle,salu na staranu,evo o cemu je rec,zelim da prevazidjem tremu od pripremljenog nastupa pred gomilom ljudi.Mislim bukvalno na drzanje govora pred publikom.U svakodnevnom zivotu to je malo teze uvezbavati,jer su takve prilike ipak retke,pa sam dosla na ideju zajedno sa svojim psihoterapeutom da organizujemo mini publiku sa ljudima koji imaju isti problem(a zele da ga rese).Mi bi nastupali jedni pred drgugima bez blama od greske,jer na kraju svi imamo isti problem.To bi bilo zabavno, a iznad svega korisno!!!Volela bih da razgovaramo o ovom predlogu,jer svi smo mi roditelji ili ce mo to uskoro postati,a trebali bi biti na nivou zadatka.Radeci na sebi najvise dajemo nasoj deci!
|
|
|
|