|
Anoniman -> RE: Bračni problemi II deo (15.1.2019 10:31:44)
|
Udala sam se iz ljubavi, ima tome već 15ak godina. Birala sam gledajući porodične navike, nadomeštajući ono što je meni kao detetu falilo u mojoj porodici. Nikad nisam zvocala veliko, jesam po nekada gunđala. Bolelo me je što ga nikada nema kod kuće, stalno na poslu, ili sa drugarima na piću, ili spava jer on radi pa mora da se odmori. Bolelo me je što se iselio iz spavaće sobe prvih mesec dana kad smo dobili dete. Bolelo me je što ni nakon i jednog porođaja nije uzeo ni dan slobodno. Ipak, smatrala sam da je to tako u redu, radi da bi mi imali. Mora tako. Valjda je to bilo i ogledalo mog oca koga nikad nije bilo kod kuće kada sam bila mala. Radio. Negde mi je valjda to bilo normalno. Prihvatiljivo.
U početku, dok nisam imala posao, a on mnogo manju platu nego danas, moja mama je plaćala režije. Živeli smo u mom stanu. Vremenom smo preuzeli račune od nje, i ja se zaposlila. Radila sam dok nisam ostala trudna sa drugim detetom, ostala bez posla. On počeo da izlazi svake nedelje. Zvao me je tu i tamo sa njim, ali ja nisam volela da ostavljam decu kod baba, i generalno mi je prijalo da budem kod kuće sa njima. Vaspitana sam da ne zvocam i ne tražim od muža da dođe kući jer ja tako želim. Stava sam da ako on ne želi da dođe kući nego mu je lepše negde sa drugarima, da tako treba i da bude. Bolje da je negde gde želi da bude nego da dođe kući i bude nadrndan. Brak nije zatvor – smatram. Nove godine, kafe, službena putovanja... godina za godinom.
Naučio me je da budem sama (sa decom). Naučio me je da ćutim, naučio me je da ne očekujem od njega pomoć, naučio me je da sama sve organizujem. Da sama vodim decu svuda – treninzi, rođendani, vrtići, kasnije škole, domaći, kupuj knjige, sveske, uvijaj, smisli nameštaj, rodi pare... Plati račune (u međuvremenu sam se opet zaposlila). Moja plata je 3x manja od njegove, pa sam plaćala sve sem 1 računa, za taj nisam imala. On bi skupljao pare pred letovanja i zimovanja, da to plati, ali nisu sve pare bile od toga, jer izdajemo i stan koji je moj. Ispada kao da merim ko daje više, možda i merim, žulja me to, jer, umela sam sedam dana pred platu da živim sa nepunih 1000din, jer nisam htela da tražim od njega, uvek sam želela da budem samostalna. Valjda sam se osećala jačom što znam da bih mogla sama, ako bih morala... a i to je valjda bila neka moja percepcija da njega nikad nema kod kuće, da je sexa sve manje, i bez da sam previše o tome razmišljala postojala je sumnja da ima nekoga (kune se da nikad nikoga nije imao...).
Milion sitnica bih mogla da pišem koje su me bolele. Okretanje leđa u krevetu noću, ustajanje sa kreveta čim legnem pored njega, stalno posao, ovlaš poljupci, retko zagrljaj ako baš insistiram... u jednom momentu više nije dolazio ni jedan dan posle posla kući, niti bi se javio da će kasniti. Mislila sam da je taj nervozan i nadobudan stav prisutan samo kod kuće, međutim, u razgovoru sa raznim ljudima, saznala sam da se tako ponaša i van kuće.
Umeđuvremenu su deca porasla dovoljno da im ne trebam 24h, da mogu da ih ostavim same i uradim nešto za sebe. Počela sam da treniram, počela opet da se družim sa starim i novim ljudima, počela da izlazim, počela da putujem sa roditeljima, decom, poslovno... ukratko, počela da radim ono što mene čini srećnom. Osećala sam se odlično.
A onda se on preko noći promenio.
Kratko rečeno: vratio se kući.
Ispadi ljubomore, paranoje, ljubavi, non stop želja za sexom, grljenjem, ljubljenjem, na silu „otimanje“ dece da će on sa njima ovo i ono, a klinci se sve više lepe za mene jer ne znaju šta se dešava. Priče u nedogled (da li ja imam momka, ko se sve razveo i naravno kako je za razvod kriva žena jer je izlazila i našla momka dok je muž jadan radio u nedogled, kakve su moje drugarice, kakva je firma u kojoj radim...). Stalno je kod kuće, neće da izlazi. Stalno neki dugoročni planovi. Sve sitnice koje su mi godinama smetale što ih ne radi – sada ih radi. Realno – ja nemam na šta da se žalim trenutno, on je muž iz snova. Ali ja sam se promenila. Ja više ne znam šta želim. Da se vratio godinu dana ranije – bila bih oduševljena, najsrećnija. Sada se osećam kao da se gušim. Po cele dane i noći spavam. Nemam volje ni za šta, nemam želje ni za čim. Puštam da prođe vreme da vidim da li će se nešto u meni promeniti. Evo mesecima unazad tako. I imam osećaj da je sve gore negde iznutra u meni, a od spolja se prepuštam i ispunjavam njegove želje i sve je opet kako on hoće. Vratio me je u kuću. Vratio me je da mu budem žena po meri.
U tim raspravama proteklih meseci, rekao mi je da ima utisak da vodim dvostruki život: sa njim i bez njega. I to je možda i istina. U toj mojoj promeni, koja je nastala ustvari jer sam smatrala da sam dovoljno patila čekajući ga, vratila se ona stara ja, koja je potisnuta pod pritiskom nekih običnih životnih stvari.
Ustvari, nama se desilo da nismo pričali godinama. Uvek se pričalo samo kad se dešavaju velike stvari. Neko vreme sam pokušavala da mu pričam svakodnevne bezvezarije, u nadi da će razumeti da u životu ima jako malo krupnih stvari, i da su sitnice to što život čini zabavnim; ono što život čini životom. Vremenom sam zaćutala i ja. I tako smo ćutali godinama.
Neko je u ovoj temi postavio pitanje koje me je udarilo kao grom: Jel se raduješ kad treba da dođe sa posla ili te žeudac zaboli od pomisli na to? (možda nisam najbolje zapamtila, ali to je poenta ugrubo)
Ja se ugasim pola sata pre nego što treba da stigne kući.
Jesam, razmišljala sam i o razvodu. Neko je pričao o strahu od izlaska iz zone komfora. Istina potpuna. Imam dosta žena u svom okruženju koje su se razvele. Tvrde da su super, opet rođene. A ja ne mogu da procenim da li foliraju za javnost. Zato sam i postavila pitanje pre koji dan.
Jako sam se izgubila.
U celoj ovoj priči, verovatno ni ja ne bih bila neka super žena kada bi vam on pisao ovaj post iz svog ugla.
Istina je verovatno negde između moj i njegove priče.
|
|
|
|