Anoniman
|
Yula, nisi me razumela, tj, nisam se baš najbolje izrazila.
Umorna sam od života. Umorna sam onako da nikakav beg na par dana bez dece, ili san od 12h u kontinuitetu ne može da nadoknadi. Umorna sam onako kako samo majka može biti.
Umorna sam od svakodnevnice: 6.30 ustanem, sredim se za posao, sredim Luku, sredim Marka ako ustane, Luka u vrtić, ja na posao, giljam tamo, dođem u 16h, mm ode u 16.30, ja ostanem sa decom, u 19.30 večera, u 20h kupanje, onda natezanje: hoće da jede, neće da jede, šta hoće da jede, šta neće, neće da se kupa - neće iz kade, neće mleko - hoće mleko, neće da spava... onda sudovi, onda hrana za Marka da se pripremi za sutra, taman sednem, on krene da njari, i onda legnem sa njim. Nisam odrasla ni časa, tj jesam, ali na poslu. Nemam volje da izađem, jer kad pomislim na mamurluk uz dvoje dece, prođe me volja, a ja sam čovek od meraka, ako idem, idem na cigane i pijem.
Deca su trebala večeras spavati kod moje mame. Ja sam se toliko unervozila, a mama je samo pitala "Kako ti kupaš Marka?"... Tada sam shvatila da ona realno nema pojma oko njega. Nema pojma kako ga kupam, dal ga i koliko mažem, koliko mleka, kako ga uspavljujem... I ustvari, ni ne mogu da zamislim kako bi ona postigla sa njih dvojicom, jer, ona je ostarila i usporila se, a i nikada nije imala dvoje male dece (ja sam imala 13 god kad mi se brat rodio).
I tek večeras sam shvatila da u skorije vreme ne vidim svoje "Dobro jutro".
Ja i dalje nemam poverenja ni u koga.
Mene da sutra zgazi auto, mm ne bi znao gde deci stoje čisti peškiri, a ne šta Marko sme da jede i koliko treba da jede. Shvatila sam da se užasno plašim zbog toga što samo ja znam sve, a svi ostali znaju parcijalno, rekla bih da dadilja zna najviše.
Jednostavno sam umorna od strepnje, jednostavno sam umorna što mi se mozak nikada ne odmara.
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
Nekada imam utisak da mm ne razume. Da uopšte ne kapira šta se sve se desilo i šta se sve dešava, ni u mojoj ni u Lukinoj glavi. U ovoj celoj priči, nas dvoje smo najviše nadrljali, e sad ja, manje - više, ja sam matora kokoš koja će se izvući, ali on je maleni dečkić, tada je imao 4 gidnice, sada ima 6, i majku mu, i dalje je maleni dečak, a toliko toga drži u sebi, toliko je emotivan, a ja i dalje ne stižem da mu posvetim pažnju koliko bi trebalo jer sam stalno sama, jer sam hronično umorna i živčana. Koliko samo mrzim sebe kada kažem "Ne možemo sada to Luka, Marko je mali, kvariće igru!"... kao da Luka može da zaustavi svoje odrastanje i da sačeka da Marko sazre pa ćemo tada neke stvari raditi... Pa, tada mu neće biti zanimljive, a ja ne postižem sve. 
