|
Anoniman -> RE: Razvod braka (7.10.2012 16:21:07)
|
Trebam realno sagledavanje stvari. Dakle, ne moramo se smarati tešenjem, zagrljajčićima i sličnim [sm=smiley1.gif], jer su emocije s moje strane odavno izostale, znam šta želim, presekla sam i sada potuno pragmatično sakupljam informacije o razvodu koji je predamnom.
Dakle, napustila sam zajednički stan pre 7 dana, sa detetom. Dete je maloletno, a napuštanju stana i supruga prethodila je svađa u kojoj smo razmenili niz uvreda i bla bla. Ja sam jednostavno presekla, spakovala se sa detetom i otišla kod roditelja, ne iz hira, već mi je ta svađa bila kap koja je prelila čašu - odavno nema emocija među nama, nemamo zajedničkih interesovanja, svađamo se i razilazimo se odavno a naše zajedništvo je bilo prisilno samo zbog deteta koje oboje obožavamo (on je zaista divan otac). Brak se ne može spasiti jer sam pokušavala na milion načina, zbog deteta, ali sam na kraju odlučila da ne mučim sebe sa čovekom prema kojem više ništa ne osećam i sa kojim se konstantno svađam, a to je i za dete najgore.
On je u prvi mah burno reagovao na moj odlazak i odvođenje deteta, ali je već sutra dan prestao da zove i da bilo kako komunicira sa nama. Nije se raspitivao o detetu 5 dana, kažem, nikakva komunikacija, ni preko sms-a. Ja sam s tim ok, meni ni ne treba da me uznemirava, samo me iznenađuje što za dete uopšte ne pita. No dobro.
Zaposlena sam, ali pošto roditelji žive u drugom, dosta manjem gradu, moraću da nađem novi posao u gradu mojih roditelja. U gradu u kojem živim ne mogu a i ne želim da ostanem, jer finansijski ne bih mogla da izdržim (plaćanje stana, režija, dadilje, vrtića) što bi mi bio dodatni izvor stresa, bila bih sama u tom gradu a svaki vid podrške (koju u tom gradu nemam) mi zlata vredi. Zato planiram da sa detetom odem kod roditelja, gde će prvenstveno mom detetu biti super - neće biti po vrtićima i neće je dadilje čuvati, već će biti u malom prigradskom naselju sa zelenilom, uz baku, deku, na svom, bez gazdarica, bez sputavanja i nervoze.
E sad, par stvari me muči, a sad ćete vi meni reći da li se nerviram bez veze ili imam pravo na tu nervozu:
- odlaskom ostavljam dobar posao a onaj posao koji bih eventualno mogla naći neće biti ni približno dobar kao sadašnji,
- život sa roditeljima - ma koliko me podržavali, plašim se generacijskog jaza i evntualnog neslaganja, vremenom (svi smo mi dragi gosti na par dana, ali kada donesemo svoje probleme i pretresamo ih na duže, hm...)
- moja budućnost i budućnost mog deteta u maloj sredini (da li da brinem?) - mesto u koje dolazim je mrtvo u svakom smislu.
Evo, ako mi verujete, ništa ve više ne brine. Sada samo želim da se definitivno preselim, da predam papire i da završim priču. Osećam se spokojno i smireno kod roditelja, tu su mi prijatelji i imam osećaj kako napokon radim pravu stvar za sebe. Onih par sitnica koje me muče želim da prokomentarišem sa vama, iako znam da ću za ljubav i sreću mog deteta prihvatiti svaki kompromis vezano za diskutabilne stavke.
Hvala!
|
|
|
|