jovicaa
|
zvanicno nikakve. iako se vidno malo sporije razvijao u tom smislu da se nije odazivao na ime, nije govorio, nekako je bio u svom svetu.. uglavnom nas nije konstatovao.
mi smo mu stalno pricali, pokusavali da radimo sa njim, ali on kao da nas je ignorisao vecinu vremena. znaci jedna potpuna nesaradnja... na ulici isto, nije bilo sanse da nam da ruku, setnja se svodila na to da mi jurimo za njim okolo naokolo i uz puno histerije ako se krene bilo gde gde on ne zeli... nije umeo da trazi da pije, da jede. a mi smo imali ustaljeno vreme jedenja, ustaljeno vreme spavanja, kupanja, svega... stalno smo pokusavali da ga podstaknemo da sam jede, da trazi vodu, da nam nesto donese, ali on jednostavno nije to radio... ne znam ni kako da objasnim. cak mi je jetrva dala broj razvojnog savetovalista u jednom momentu, a svekrva je stalno govorila kako je mislila da je gluv...
taj manjak komunikacije je umeo da me dovodi do ludila, jako je tesko bilo raditi bilo sta sa njim... cesto me je muka hvatala od tog silnog ignorisanja kada krenem da se igram sa njim, uf kad se setim... a da ne pricam da uopste nije hteo da se mazi, grli, ljubi... mislim da je ovakvo ponasanje bilo najizrazenije od godinu i po pa do skoro 2 i po godine.
mi smo vec bili na granici da krenemo kod psihologa, logopeda i onda je krenuo pomak...
jedino sto on stvarno nikad nije nazadovao, a kazu da se po tome najbolje vide problemi u razvoju, uvek je napredovao, iako cesto minimalno i mnogo sporije u odnosu na vrsnjake, ali je napredovao.
medjutim nikada nije imao problema da se prilagodi u grupi, sa drugom decom i sl..i vrtic mu je jaaaaaaaaako puno pomogao. on je tamo glavna faca u grupi, svi ga obozavaju. mi smo se brinuli kako ce se prilagoditi s obzirom da su sva deca starija u grupi od njega sada(a on vidno nezreliji od vrsnjaka), ali muz je jednom izokola dok je pricao sa vaspitacicom spomenuo kao pa eto on je malo tezi za saradnju tako nesto, a ona ga zena napala neeeee, nas acaa ni slucajno.
tako da je on strasno napredovao u zadnjih pola godine, posebno u zadnjih par meseci. prosto da ne prepoznas dete. vaspitacice ga stvarno stalno hvale, sto je za mene jedan od osnovnih pokrica da smo uradili dobar posao.
sad trazi i da se mazi, zove me stalno da se igram sa njim, jako lepo komunicira, poslusan je, razume sve sto mu kazem.. naglasavam on je tvrdoglavo dete, ali druga je prica sada kada lepo komuniciramo sa oni strasnim periodom bez komunikacije.. zato i mislim da ne treba nista preterano i na silu, samo polako i uz puno strpljenja, raditi i raditi sa detetom dok se ne trgne...
on je jako dobro dete, retko neiskvareno, u njemu nema ni trunka zlobe... jako je zanimljiv, ima sjajnu mastu, svaki dan me sve vise odusevljava, znaci ne potcenjujem ga, on je samo zaista imao neki problem u komunikaciji. koji je poceo u periodu kada su bili najintezivniji silni pregledi zbog alopecije, i moj tata recimo misli da se on zbog toga povukao u sebe, to je strasan stres za dete... prvo nas strah, nismo znali sta je, sumnjalo se na svasta.
eto to je nasa prica...
pisem sve ovo samo zato sto potpuno razumem kako se branki oseca, i znam koliko je tesko raditi sa detetom koje odbija komunikaciju... najlakse je reci budi strog, a treba mu prici na nacin koji ce njega otvoriti za komunikaciju.
eto i naglasavam opet kod nas je bio red u svemu, nije jeo svakih 15 minuta, uvek je bilo odredjeno vreme za sve, i ustaljen redosled aktivnosti u toku dana.. tako da mislim da to nema bas toliko veze, ali sigurno da utice i da treba da se zna neki red.
_____________________________
don't shit where you eat :))
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
ovo je jedan primer tog dranja, ne znam kako je kod drugih. 
) 
a vaspitačicama možete reći da ima neznatnih problema tj.iskreno im recite sve u vezi Bože,pa će se one onda još više potruditi i pružiti mu veću stimulaciju
treća igra je da napravi garažu od kocki ili knjiga (oko knjiga ja pomognem, od kocki složi sam) i onda ih uparkirava i isparkirava do izbezumljenja
to je sve čega mogu trenutno da se setim. Inače nama je logoped rekao da obratimo veliku pažnju na njegovu igru i da igra mora da ima neki sistem i cilj (mada kod njega je to tako od malena) a ukoliko vidimo da toga nema obavezno intervenišemo i usmerimo dete. 
