majathegreat
|
Ja apsolutno tačno znam šta Branki oseća i razmišlja i znam da se neće slomiti. Možda će je sve protresti i potresti, ali slomiti i obeshrabriti neće.
Iskreno, ja žalim što meni odmah nije tako rečeno, i noći i dane sam provodila u traženju onog pozitivnog što isključuje dijagnozu. Pa ona se smeje meni, pa ona se ne klati, pa ne provodi 15 minuta igrajući se sa jednim predmetom, pa dođe da me zagrli, pa obraduje se poznatim ljudima itd. Vreme je prolazilo, a ja sam to sve tako se borila sa sobom, da to nije to, a opet VREME je prolazilo. E onda kada je došlo do klika u mojoj glavi kada sam postala svesna da jeste drugačija i da hitno moram da tražim savet, sam ustvari skapirala koliko to vreme znači. Gomila lekara, kvazilekara i kojekoga koji su mi rekli od prerašće ona to, do to je neki disharmoničan razvoj, pa onih koji mi nisu rekli ništa, ali su me gledali sa žaljenjem, fuj ti su najodvratniji. I verujte mi na reč - izabrala sam onog koji mi je rekao direktno gledajući mi u oči vaša devojčica ima klasičan oblik autizma. Telo mi se, verujte samo srušilo, ali onda sledi dalje njegov komentar: pa šta?! Šta se bojite? Hoćete li se manje voleti? Neće pričati najbolje srpski, pa govoriće dva svetska jezika perfektno. Itd... da ne gnjavim, ali taj lik mi je objasnio svašta, iskreno i direktno, ali bitno je da moramo da menjamo naš stav i naš odnos prema detetu i rad rad rad.... I posle par meseci dođe i opet mi u lice kaže, zajebao sam se ona nema autizam. Pa htela sam da ga ošamarim. Ali jasno je bilo da je do tada postigla mnogo, mnogo više od nego kod svih ostalih lekara i od svih ostalih saveta. I shvatila sam konačno da uopšte nije bitno ima li autizam ili ga nema, uopšte nije bitno. Nekad mi je lakše da me ne gnjave da kažem ona ima autizam, nekada kažem znate ona ne priča srpski (to mi je najsmešnije samo me pogledaju belo i okrenu se), nekada kažem ustala je na levu nogu, a nekada pitam šta buljite, a nekada ne kažem ništa jer me jako boli, pa opet nekada ne kažem ništa i zbog toga što vidim da im je jasno da je drugačija, ali nas ne gledaju niti popreko niti sa žaljenjem niti drugačije od ostalih.
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
Činjanica je da je psiholog napisao neku dijagnozu koja nije autizam ali jeste razvojni "poremećaj" (nije baš lepa reč ali druge nema), a Maja je pisala u duhu toga, odnosno dala savete kako da ga stimuliše i šta da očekuje.
Odnosi se na vežbe i veštine koje treba da savlada, tipa nizanje perli, provlačenje tanjeg štapa kroz cev, razdvajanje štapića od kružića, ređanje kocki u vozić po stolu,...Zatim, šta od jezičkih i mentalnih nivoa treba i kada da dostigne. Igra motoričke stimulacije je jako bitna za govor, jer su ti centri u kori velikog mozga jako blizu. I Boži sada treba baš to, samo malo stimulacije. Najbolja stvar koju sam uradila za svoje dete je odlazak u taj zavod i priznanje da shvatam da negde grešim. Od stručnih ljudi sam dobila konkretne smernice i uštedela vreme sebi i njemu. 
Držite se i obasipaj ljubavlju svoje dete.....kod nas ovde u vrtiću i u školi ima dosta dece u inkluziji koja pokazuju veliki napredak od kako su krenuli u kolektiv
