|
Didy -> RE: Snovi (12.2.2014 9:23:54)
|
Ja sam neko veče sanjala kako sam sa decom u Subotici i kao idemo ulicom peške do kuminog stana, mada u snu uopšte nije ličilo na njen kraj. I hodamo dugo, konačno dolazimo, ulazimo u stan i ja shvatim da već moramo da krenemo na autobus za Budimpeštu[sm=zmeden.gif] jer smo prethodno već bili kupili karte. I oblačim decu, Stefanu jaknu i on počinje da kuka kako mu je toplo, kako mu je dosadno i ja mu kažem - Dobro, idi napolje i kreni ulicom samo pravo, mi ćemo te stići. I na brzinu se oblačimo Sofija i ja, izlazimo ispred zgrade i tu se pojavljuje mm autom, sedamo u auto i ja skroz zaboravljam na Stefana. Dolazimo već do stanice, izlazimo i ja odjednom osećam paničan strah zbog Stefana. Mm odlazi autom po njega, da ga traži, ja ostajem sa Sofijom pored nekog puta, odjednom se pojavljuju tu moji brat i snaja i svi smo nešto uplašeni i kaže moj brat - Šta sad stojimo, hajde da se raziđemo i da ga tražimo, ovako samo gubimo vreme. I meni u tom trenutku u snu proleću slike kroz glavu šta se sve moglo desiti, kako se do sad sigurno već uplašio i kako negde plače i osećam u snu takvu mešavinu panike, straha, očaja, tuge, bespomoćnosti... I tu se budim... Toliko su jaka bila ta osećanja koja su me probudila da više nikako nisam mogla zaspati.
|
|
|
|