|
Kataaa -> RE: GAK Narodni Front (26.2.2024 1:28:55)
|
Porodila sam se u GAK-u u februaru 2024. godine. Dr koja je vodila trudnoću više je bila odsutna sa mojih kontrola nego što je bila prisutna. Inače, iskusna i dobar specijalista. Primljena sam u bolnicu zbog trudničke hipertenzije ( blago povišenu pritisak ) i boravila nekoliko dana. U zadnjem mesecu borila sam se sa ešerihijom koju zadnji brisevi nisu pokazali kao prisutnu. Preventino sam dobijala antibiotike. Vodenjak je napukao u pola 4 ujutru petak na subotu, bolovi počeli kroz nekoliko sati. U pitanju je vikend, jedna dežurna dr. Odlazim povremeno kod nje na preglede jer bolovi postaju nesnosni, ona mi govori da sam otvorena tek 2 prsta i da je nemoguće da su toliki bolovi. Ja izdržim do 23.00 uveče i molim da me vode u salu i daju mi epidural za koji su mi rekli da može. Sestra mi govori da oni nisu tu da ispunjavaju nama želje, a dr kaže vodi ovu u salu, džabe zauzima nekom porođajni sto. Previjam se od bolova na stolu koji ne prestaju, konstantno boli bez pauze. Zapomažem i žalim se na to, niko me ne šljivi 2 posto. Konačno dobijam epidural da mogu da odmorim. Cele noći otvaram se 1 cm na sat. Dobijam drhtavicu takvu da odskačem od stola. Kažu da je od epidurala. Popušta anestezija i bolovi kreću, pitam hoću li dobiti još, oni mi daju nešto, na kraju saznajem da je to buskopan za ubrzavanje i pojačavanje kontrakcija zbog slabog otvaranja. Epidural više ne daju. Bolovi u kičmi strašni. Bebin puls dostiže 200, ja dobijam groznicu i visoku temperaturu. Tražim i zovem sestre uplašena za bebu, niko da se pojavi. Sestra mi kaže nije to ništa. Ujutru konačno dolazi babica zabrinuta zbog moje temperature i bebinog pulsa. Radi mi prvi put ultrazvuk otkad je počeo porođaj i ustanovi da prednjači bebino lice, nije se okrenula kako treba i ne spušta se. Govore mi da legnem na bok i guram. Bolovi stravični bez pauze. Govore mi da tako mora. Guram iz petinih žila uplašena za bebu, posle deset_ak minuta osećam da izlazi glava. Nema nikog pored mene. Jedan dr je pored svoje pacijentkinje na susednom stolu. Ja vičem: doktore, izlazi glavica, a on meni: ja, ko da to može tako brzo. Neće ni da mi prođe. Ja vrisnem: sestro, glava. Dolaze i kad ugledaše glavu, viknuše: brže na leđa. Tada se, bukvalno tri minuta pred kraj porođaja, pojavi moja doktorka da dreči na mene da guram ( iako sam već sama izgurala glavicu). Iz trećeg napona izlazi moja beba. Sve deluje okej, do popodne kad mi govore da je u inkubatoru zbog povišenog pulsa i nemogućnosti da diše sama. Zaražena ešerihijom i dobija terapiju. Treći dan je iznose meni jer se oporavila. Onda kreće tortura od jedne sestre za dojenje. Beba ne hvata pravilno, ja dobijam ragade, teraju me da je stavljam na dojke uporno, ona na vuče, gladna, ne daju joj dohranu preko dana. Molim za pomoć, sestra mi govori: šta radite tom detetu, hranite ga, ove majke što se "trude" da doje, ignoriše me i vređa kako meni ne vredi govoriti. Ja očajna posle svega što je bilo...jedva čekam da odemo kući. Zbog tog tretmana moja beba ne sisa, nije naučila da vuče. Nikakve empatije osoblje nema, oset_ila sam na svojoj koži. Čast izuzecima u toj ustanovi koji su retki.
|
|
|
|