|
milia -> RE: RAK (24.1.2012 20:35:28)
|
Update-otac mi je 10 dana po operaciji pušten kući. Od tada trčimo po lekarima ganjajuci razne upute I naloge. Toliko su nesposobni da mu se otvorila rana, bukvalno ima rupu na glavi na dva mesta, bolove u stomaku od antibiotika, nepokretan. Svako previjanje znači da kola hitne pomoći dolaze po njega, s tim da y ovoj zemlji ako nemaš rodbinu, nadrljao si jer bolničko osoblje ne postoji nego mi organizujemo rodbinu svaki čas da ga tovari u kola. Toliko muka da niko ni ne misli na rak. A patohistoloski nalaz nije bio gotov mesec dana iako preko veze. Dakle ima najgoru dijagnozu- glioblastom multiforme, najmaligniji tumor, prognoze su u mesecima. Dok doceka zračenje, narasce mu tumor na početnu veličinu, ali birokratija je neizbežna. On je uspeo da sedne uz privatne fizioterapeute, da stane na kratko, ali ne govori skoro nista posle operacije. Cacnuli šu nešto zdravog tkiva, tako je moralo, duboko je tumor. A zračenje čeka I dalje. Gužva, kazu. Mozete li misliti koji bes osećam prema ovoj državi kojoj placas sve poreze I osiguranje, a kad ti je život u pitanju, onda sve platiš privatno-snimanja, rehabilitaciju, lekove. I onda čekaš nadajući se da ces docekati terapije. Otac je kao živi leš, ne moze da komunicira, ali nema bolove. Već mi nedostaje, nikad više neće biti onaj čovek, sada ga bukvalno samo ispracamo, rekla je dr neurohirurg da ništa ne očekujemo. On ne zna da je tumor maligni i ne saradjuje uopšte što se tiče ishrane. Stres jedan. Beba mi ima skoro dva meseca. Video ga je jednom. Ne znam ni da li se seća, ne pita ništa, ni ne pokušava. Tuga.
|
|
|
|