|
lesica -> RE: Iskustva iz decijih bolnica (28.7.2014 11:07:22)
|
U prošli ponedeljak smo L i ja hospitalizovane. Planirana hospitalizacija zbog L uvećanja dojki, koje pratimo još od njene druge godine. Poslednjom kontrolom joj je utvrđena uznapredovala koštana zrelost, pa je to prelomilo da ipak ode na ispitivanje ne bi li se utvrdilo da li prelazi u prevremeni pubertet, čime je izazvano...
Uglavnom, u 7 ujutru stižemo u IMD, papirologiju završavamo za minut, i idemo na odeljenje endokrinologije. Čekale smo do 9 - 9.15, kada su nas uveli i bukvalno je L imala prijemni konzilijum. Obavljen pregled ( trajalo je pa barem pola sata), i slede reči sestre - "stvari ostavite ovde u ordinaciji, idite napolje pa dođite oko 10 da vam dam upute, i nadam se da ćemo kada sve završite moći da vas smestimo." Moram da napomenem, na istom spratu su endokrinologija, nefrologija, i kardiologija, a ima jako malo smeštajnog kapaciteta, a nažalost previše dece sa zdravstvanim problemima, pa je u suštini ovo ogroman problem.
Dobijamo upute, pa krećemo redom od specijaleiste do specijaliste. Malo izgleda smešno i krajnje je zbunjujuće kad dođete zbog prevremenog puberteta, a obiđete kardiologa, oftamologa, ORL.. no to sve ima veze jedno s drugim. (Sutradan su joj odradili preostale preglede, KKS, urin, biohemija, hormoni, ultrazvukovi.)
Konačno, u neko doba recimo oko 14 h završavamo sve za taj dan planirane preglede, i smeštamo se u sobu. U sobi 5 kreveta i 1 krevetac. L i ja smo u krevecu, tj. ja na stolici pored. U samoj sobi postoje dve mini komodice koje realno nisu dovoljne ni za dva pacijenta, ali... nema mesta za više. Stvari se ostavljaju u nekom plakaru na sred hodnika, i ceo plakar je zapravo "garderoba" za sva tri odeljenja.
Nakon smeštanja, razgovor sa L lekarkom i dogovor za sutradan, između ostalog i dogovor da ipak prvo još jednom odradimo hormone, pa ukoliko budu dobri, naravno ukoliko i uz-ovi budu uredni, uopšte ne rade L lhrh test zbog kog smo zapravo i došle.
Popodne smo, nakon 16h, bile free, sa napomenom da do 18.30 budemo na odeljenju.
U utorak već pomenuh odradismo laboratoriju i uz-ove. I u utorak popodne sam uspela da ubedim sestre da nas ipak puste kući, obzirom da u sredu L nema ništa, već samo čekamo rezultate hormona pa spram toga ćemo videti dalje... Bukvalno sam molila i dr i sestre da nas tako puste ( prvo više nije bilo mesta ni za koga, a realno pristizali su mali pacijenti sa ozbiljnim problemima, a drugo da smo ostale još jednu noć, ja bih verovatno tamo nekog spalila) na kraju smo izašle, s tim da smo i četvrtak i petak ponovo po maltene ceo dan bile tamo... no nismo više "spavale".
U četvrtak odrađen lhrh test, u petak stigli rezultati, koji su ukazali da L ima izolovanu prevremenu telarhu, i dalje se samo pratimo, dobili otpusnu listu.
U principu, moje iskustvo je takvo da sam iznenađena kojom brzinom smo odradili jako veliki broj pregleda, i realno za par dana je L dobila definitivnu dijagnozu, koja me je u principu smirila.
Medicinski tim, od lekara preko tehničara, je zaista vrlo, vrlo korektan, stručan i prema deci jako pažljiv.
Higijena... žene koje čiste se zaista trude, ma nonn stop prolaze, čiste, briskaju, ribaju kupatilo pa recimo non stop, međutim.. džabe sve to kad pojedine MAJKE za sobom i svojim detetom ostavljaju haos, što po sobama, što trpezariji, što u kupatilu. Šta da vam pričam kad je u ponedeljak veče spremačica odvukla jednu majku i ona ju je ribala i prala u kupatilu.
Ja bube i bubice nisam videla, ne mogu da tvrdim da li ih ima ili nema.
U sobi u kojoj smo bile smeštene nema klime, vrata koja izlaze na terasu su u svim sobama bila zaključana ( predostrožnost da majke ne bi izlazile na terasu da puše, obzirom da je to najstrože zabranjeno, ali... negativna iskustva su dovela do toga da mora da se zaključava)
U globalu sobe su prenatrpane, prostornog kapaciteta nemaju da nešto prošire, ali zaista mislim da i to nikakav problem ne bi bio kada bi se poštovao ikakav kućni red, pri tome ne mislim na sve već konkretno na sobu u kojoj smo se zadesile.
Da li mi verujete da meni još uvek ne ide u glavu šetkanje, smejanje, kartanje, ulaženje, izlaženje i u 2 noću pred bolnicu na puš pauzu... Kapiram ja da je mamama preko glave sedenje u bolnici, ali daaajte bre, ako vaša deca imaju po 12-13 godina, i ako ste već sa njima tu pa i ako je njima dosadno, to ne znači da preostalo troje dece od 4-5 godina neće da spavaju... Pa sunce mu poljubim, nije to korzo, kafić, to je DEČIJA BOLNICA. Uglavnom u 23.30 kada mi se više smračilo i uz sve moje pokušaje da L ikako zaspi, sam im protestno ugasila svetlo ( na žalbu sestri u noćnoj smeni, dobila sam odgovor, da oni mamama ne mogu ništa) dobila negodovanje, a tek ujutru, pošto i u normalnim okolnostima L nije neka spavalica, a tek ovde... No izađosmo ipak mi kući u utorak popodne, tako da nije više vredno ni prisećanja.
I ono što je nepobitno ostavilo snažan negativan utisak na mene, a ne tiče se baš same bolnice - neodgovornost majki dece koja su hospitalizovana.
Primer 1. Dete je dijabetičar, hospitalizovano je zbog promene terapije, majka uredno da detetu slatkiše, posle samoinicijativno proizvoljno poveća dozu insulina i na sva usta viče kako ona bolje zna od lekara. Pride detetu šećer preko 25.
Primer 2. Dete je ozbiljan bubrežni bolesnik, majka onako bez ikakvog štedenja dosoljava hranu solju koju krije, i apsolutno se ne pridržava dijetetskog režima koji je propisan...
I slično i slično...
Suma sumarum, lekari sjajni, očas smo sve završili, bolnički uslovi kao bolnički uslovi, možda bi bili bolji i kada bi se mi malo potrudili, jer je očigledno da i od nas koji idemo tamo mnogo zavisi.
|
|
|
|