JellKo
|
Da se i ja oglasim.... Ne zivimo sa njegovim roditeljima, ali oni su pored nas, kuca do kuce. Njemu i bratu je tata napravio kucu, i nakon nepune dvije godine braka ja se osjecam kao namjestaj koji je u toj novoj kuci nedostajao da bi njegovi mama i tata bili srecni.
Ne petljaju se oni nama mnogo u zivot u negativnom smislu, u susstini dobri su ljudi, ali i to je nekad opterecenje. MM nije znao kako da izbalansira i poslozi stvari, nikad im nije rekao da nam ne upadaju u stan bez kucanja, djeca mog djevera mogu biti kad hoce i koliko hoce kod nas... Ako ja planiram da negdje idemo, onda moramo gledati "globalni" plan, da li nesto treba da se uradi oko kuce, u basti i sl.. I toliko toga, mogla bih mnogo napisati, ali odoh u sirinu. Prije braka, moj muz je bio pazljiv i njezan prema meni, a sad kao da je stegnut ovom patrijarhalnom sredinom, u koju se ja tesko uklapam. Ja sam morala svima da se prilagodim, a on nikad nije imao razumijevanja za mene. Kad bih pokusala da razgovaram s njim, on bi uvijek rekao "ovdje" umjesto "sa mnom", npr. sto je tebi lose ovdje??. I jednom mi je rekao da je on duzan za citav zivot svojim roditeljima, jer su ga odgajali i vaspitali... A mene su moji, eto, kao ostavili u kontejneru. Sve bih ja njih vrlo rado ugostila jednom sedmicno, ali ne mogu da se u svom braku osjecam kao nebitan lik.
Uz sve ovo, kad se se doda njegovo odsustvo za bilo kakvom komunikacijom sa mnom i odsustvo njegove zelje za bilo kakvom bliskoscu pomislim - da li zivim sa muzem ili cimerom. I eto, nasla sam stan, i sutra - preksutra se selim sa nasim djetetom.
|
Uvek kad bih se ja spremila da odem od njega on je plakao i hvatao me na sažaljenje tipa on neće moći bez mene i tako te fore....Ja mu onda postavim uslov da odemo negde da živimo sami i on se naravno složi i posle par dana opet krene sve po starom,ee trebala bi mi cela jedna knjiga da napišem šta sam sve doživljavala od njega i njegove mame,tata je bio ok.A povrh svega ja sam radila i istovremeno studirala,a on..njemu mama nije dala da radi "da se slučajno nebi razboleo pa da sve što bi zaradio neda na lekove" a ja sam mogla i po dva posla da radim jer ja to mogu...Mislila sam da će se nešto promeniti kad dobijemo dete,ali nije,bilo je samo još gore...i onda sam jedan dan pošto je moja ,tada mala ćerkica,bila svedok žestoke svadje, odlučila da to više neću da trpim i da neću da dozvolim da mi se dete traumira i odrasta u takvom okruženju i bukvalno sam jedan dan pokupila stvari i pobegla kod svojih,jer sam znala da bi opet pala na sažaljenje da sam kojim slučajem pričala sa njim...onda je usledio razvod i peripetije oko dodele deteta,a on je koristio sve moguće načine da me povredjuje i da mi tera inat odnoseći se prema našem detetu kao prema nekoj igrački koja nema ni glasa ni volje...da nedužim više, u medjuvremenu sam upoznala sadašnjeg muža,sušta suprotnost bivšem,i sada živim jedan izuzetno skladan i sredjen život sa mužem i troje dece jer iz drugog braka imam dva sina, a sadašnji muž je devojčicu prihvatio kao svoje dete,i da negrešim dušu, ona njega voli više nego pravog oca zato što se on prema njoj ponaša normalno i nekinji je,za razliku od pravog oca
Odštampaj
