Anoniman
|
Joj, kad bi bilo tako jednostavno.... Prvo, dosledna sam do bola-juče sam ga poslala na spavanje i bez crtanog i bez priče, dobio je batine, bio u ćošku, mislim da je sve obavio u jednom danu! Toliko me glava bolela od stresa, jedva sam se opustila da zaspem. Što se pažnje tiče, definitivno je svima u centru pažnje, jer je (još koji mesec) jedino unuče u porodici. Ima jedan dečak kod ljudi koji ga čuvaju, mlađi od njega-prvo ga nije prihvatao, sad ga obožava i super se slažu... Nisam pedagog, ali ovo što on radi je čist bezobrazluk! On to čak i ne radi zbog toga da ga neko vidi/čuje, nego da udari kontru. Gleda me pravo u oči, ja ga opominjem da podmetače spusti lepo na sto, približi ruku stolu i dalje ne skida pogled sa mene, ja ga konstantno upućujem na to da podmetači idu na sto, sekunda pauze i tras-baci ih pravo o zid ne skidajući pogled sa mene! Kao da vidi, šta će se sad desiti?! Iskreno ja više ovde kukam, jer mi treba izduvni ventil nego što očekujem pametno rešenje problema. Nama je psiholog rekao, nakon višečasovnog posmtranja, da je on "jednostavno takvo dete". Neviđeno je inteligentan, zna celu priču od početka do kraja da ispriča, recituje pesmice, vozi biciklu, prepričava događaje od pre nekoliko meseci u detalje. Sve mu objašnjavamo, kaže: mama sad cuva bebu, pa kad beba pojaste i izadje, mama ce moci da me digne opet... Na toliko sam nivoa ponosna na njega, samostalan je možda i više nego što bi trebalo jedno 2,5godišnje dete, ali valjda je to cena koju plaćamo-inat do iznemoglosti! On se rodio tvrdoglav, već sa 7 nedelja je pravio nezamislive scene kad je trebalo kapicu na glavu da mu stavim, jer njemu to nije bilo po volji. Nije imao ni 4 kg, ja sa njim jedva izađoh na kraj! A sve sam mislila proćiće vremenom, ali nikako i to da se desi...
|