|
Vekilica -> RE: Amniocenteza? (14.6.2010 15:02:40)
|
Odmah na pocetku da kazem da ne zelim nikog da plasim ali moje iskustvo sa amniocentezom je uzasno lose. Evo moj price:
Nakon 1,5 godine brak muz i ja smo se odlucili za potomstvo. Ja sam tada imala 31 a muz 34 godine. Zelja nam se uskoro ostvarila i saznali smo da cemo postati roditelji blizanaca. Prvo sok a potom nevjerovatno uzbudjenje i sreca. I tako sve do 3. mjeseca trudnoce. Na pregledima sve Ok, bebe se razvijaju kako treba. Na sljedecem pregledu doktor predlozi AMNIOCENTEZU!!! Pitam ga zasto, ima li neku sumnju, kaze nema, sve je OK ali blizanacka trudnoca pa ne bi bilo lose...[sm=zmeden.gif] Moj muz i ja, laici za medicinu, vjerujemo doktoru i dolazimo na zakazanu AC. (napominjem, prije toga nije radjen ni double ni triple, samo obicni UZ). Od straha dobijem lagane kontrakcije ali to nije smetalo doktoru da mi bode stomak 4 puta (za svaku bebu po 2X). Ok, proslo je, odlezala sam u bolnici taj dan, dobila nesto za smirenje i cinilo se da je sve u redu. Bila je to moja 16 nedelja trudnoce. Nakon 3 dana idem na UZ, redovan pregled i ugledam zapanjujuce i uplaseno lice mog doktora dok me pregleda. Pitam ga sta se desilo a on zove jos jednog doktora na konsultacije. Izlaze iz prostorije a ja ostajem da lezim na stolu i vec sam tada imala neki ruzan predosjecaj. Ubrzo potom se vracaju nazad i kazu mi da moram HITNO ici za Beograd (inace sam iz Bosne) jer jedna beba "VISE NIJE ZIVA". Moj svijet se srusio, vristala sam, cupala kosu sa glave, udarala rukam i nogama o pod. Sestre su me odvele u sobu, dale mi nesto za smirenje i pozvale mog muza da dodje da me spakuje i da odmah idemo za Beograd... Tako je i bilo... Muz je stigao nakon par minuta, taj momenat kada sam mu saopstila sta se desilo ne mogu da prepricavam, mozete zamisliti kako je to izgledalo.
Vozimo se u kolima hitne pomoci, uz pratnju medicinske sestre. Stizemo navece u BG, dezurni doktori me primaju, pregledaju, daju neke silne injekcije, tablete, infuzije.... I konacno postavljam pitanje: "sta cete raditi sa tom bebom?" kazu mi "nista, samo cemo te pratiti jer postoji rizik za sepsu, lezaces u bolnici do kraja trudnoce"... Najgori dan u mom zivotu i zivotu mog muza... Neizvjesnost, strah a opet zelja da spasemo bar jedno nase zlato. Odluka je pala - idemo do kraja, zelim da se borim i uspjecu u tome. Nakon neprospavane noci u bolnici sledeci dan saopstavam muzu da zelim bar tu jednu nasu bebu i da hocu da se borim.
Od 16 pa do 36 nedelje sam lezala u bolnici pod budnim okom divnih ljekara. Moja beba je napredovala i razvijala se bas onako kako treba. Nakon 10 dana od amniocenteze saznajem da su bile dvije zdrave djevojcice. Sada je tu samo jedna zdrava i na zalost druga koja nije vise ziva. Tesko je bilo navece zatvarati oci i ujutru se buditi sa tim saznanjem ali sta je tu je... U 36 nedelji sam se porodila carskim rezom, Ziva i zdrava beba je rodjena u 12:00 a njenu sestricu su izvadili samo jedan minut kasnije. Nalaz obdukcije je pokazao da je uzrok smrti bebe bila AMNIOCENTEZA jer je usljed vadjenja plodove vode doslo do probijanja posteljice a samim tim i dotok krvi do bebe je prestao.
Moja djevojcica sada ima tacno 17 mjeseci i u septembru ocekuje da dobije batu. Mi smo sada srecna porodica iako je sve to ostavilo dubok trag na nas i vjerovatno to necemo moci izbrisati iz glave dok smo zivi.
Koga da krivim, da li je moglo drugacije, zasto? - to su pitanja koja vise ne zelim da postavljam ni sebi niti bilo kome drugom. Sada se radujemo svakom novom danu i zahvaljujemo Bogu sto nam je podario bar jednu nasu djevojcicu a evo uskoro i jednog djecaka. Pred nama su ljepsi dani, mi ljubomorno cuvamo nasu srecu koju smo moj suprug, ja i nasa princeza zajedno zasluzili, samo cemo tu srecu uskoro morati da dijelimo sa jednim nestasnim djecakom koga s radoscu svakodnevno iscekujemo.
Ne treba odustati ni kada je najteze jer POSLIJE SVAKE KISE DOLAZI SUNCE.
|
|
|
|