|
degu -> RE: Nagradni konkurs Ispričaj priču - Sva magija majčinstva! (5.12.2016 0:40:17)
|
Obično pišem pesmice, ali ovo je tema koja me je prosto navela da se potpuno otvorim...
Od momenta kad sam ostala bez majke, maštala sam o danu kada ću ponovo osetiti tu magičnu povezanost između majke i deteta, kad ću reč “Mama“ opet izgovarati bez knedle u grlu i kad ću sa treperenjem svoje duše izgovoriti: „U srcu moje mame i moje srce kuca“.
Put do naše najsjajnije zvezde trajao je punih 5 godina.Samo onaj ko je prošao kroz borbu sa sterilitetom može da razume kako do srži boli ta nemoć, strah,neizvesnost, neuspeh koji se javlja iznova i iznova,naručje koje i dalje čeka prazno... A onda kao da je sve u jednom momentu izbrisano,pojavile su se dve najlepše crvene crtice i čudo života u mom stomaku.Nisam ni znala da celo telo može da se trese od sreće, e to su emocije hiljadu puta jače od sve tuge koju sam osetila do tad. Ne mogu reći da sam uživala u trudnoći, bila sam prestravljena. Bojala sam se da ću se samo jednom probuditi iz tog sna,plašila sam se gubitka, ali vera u moje čudo bila je jača od svakog straha. Više sam verovala u nju nego u sebe. Svakim pokretom u mom stomaku mi je donosila mir. Kada sam je prvi put primila na svoje grudi,momentalno je prestala da plače, odmah smo se prepoznale,iako sam je videla prvi put, bila mi je tako poznata,moja. Moje naručje konačno više nije prazno.
Prvi dani sa bebom bili su puni smeha, grešaka, suza, sreće, griže savesti što nisam bolja majka, što plačem od umora, umesto da se stalno smejem. Ali to sve prođe i pomirimo se da nismo savršeni,da grešimo i da ćemo grešiti. Na kraju dana kad beba konačno zaspi, umesto da spavamo,mi se divimo savršenstvu koje smo stvorili.I uvek mislim ne mogu je voleti više od ovoga i onda je zavolim još više, više nego što sam ikada mogla i da zamislim. Rodila sam ljubav našeg života. A sada svakog dana očekujemo da joj se pridruži bata. Iako znam da se ljubav ne deli, već množi, da ću roditi još jednu ljubav za sva vremena, opet me je strah, jer ne znam kako je moguće ponovo tako voleti, a onda me opet on svojim gurkanjem momentalno razuveri.
I ne prođe dan da ne zahvalim Bogu na darovima kojima je napunio naše ruke. Nisam zaboravila trnovit put koji nas je dovde doveo. I želim, svim srcem želim da svi koji su ikad osetili želju za potomstvom,tu želju i ostvare. Biseri od dečijih ruku oko maminog vrata i samo jednom izgovoreno „Mama, volim te puno“, su neprocenjivi.
|
|
|
|