IZVORNA PORUKA: degu

Obično pišem pesmice, ali ovo je tema koja me je prosto navela da se potpuno otvorim...
Od momenta kad sam ostala bez majke, maštala sam o danu kada ću ponovo oset_____iti tu magičnu povezanost između majke i deteta, kad ću reč “Mama“ opet izgovarati bez knedle u grlu i kad ću sa treperenjem svoje duše izgovoriti: „U srcu moje mame i moje srce kuca“.
Put do naše najsjajnije zvezde trajao je punih 5 godina.Samo onaj ko je prošao kroz borbu sa sterilitetom može da razume kako do srži boli ta nemoć, strah,neizvesnost, neuspeh koji se javlja iznova i iznova,naručje koje i dalje čeka prazno... A onda kao da je sve u jednom momentu izbrisano,pojavile su se dve najlepše crvene crtice i čudo života u mom stomaku.Nisam ni znala da celo telo može da se trese od sreće, e to su emocije hiljadu puta jače od sve tuge koju sam oset_____ila do tad. Ne mogu reći da sam uživala u trudnoći, bila sam prestravljena. Bojala sam se da ću se samo jednom probuditi iz tog sna,plašila sam se gubitka, ali vera u moje čudo bila je jača od svakog straha. Više sam verovala u nju nego u sebe. Svakim pokretom u mom stomaku mi je donosila mir. Kada sam je prvi put primila na svoje grudi,momentalno je prestala da plače, odmah smo se prepoznale,iako sam je videla prvi put, bila mi je tako poznata,moja. Moje naručje konačno više nije prazno.
Prvi dani sa bebom bili su puni smeha, grešaka, suza, sreće, griže savesti što nisam bolja majka, što plačem od umora, umesto da se stalno smejem. Ali to sve prođe i pomirimo se da nismo savršeni,da grešimo i da ćemo grešiti. Na kraju dana kad beba konačno zaspi, umesto da spavamo,mi se divimo savršenstvu koje smo stvorili.I uvek mislim ne mogu je voleti više od ovoga i onda je zavolim još više, više nego što sam ikada mogla i da zamislim. Rodila sam ljubav našeg života. A sada svakog dana očekujemo da joj se pridruži bata. Iako znam da se ljubav ne deli, već množi, da ću roditi još jednu ljubav za sva vremena, opet me je strah, jer ne znam kako je moguće ponovo tako voleti, a onda me opet on svojim gurkanjem momentalno razuveri.
I ne prođe dan da ne zahvalim Bogu na darovima kojima je napunio naše ruke. Nisam zaboravila trnovit put koji nas je dovde doveo. I želim, svim srcem želim da svi koji su ikad oset_____ili želju za potomstvom,tu želju i ostvare. Biseri od dečijih ruku oko maminog vrata i samo jednom izgovoreno „Mama, volim te puno“, su neprocenjivi.

IZVORNA PORUKA: Dragce86

Oh, prelepa tema... Drage mamice, mi se tek mrdamo u stomaku, plesemo razne plesove, drmusamo mamin stomak koji sve vise lici na zele :D Jedva cekam da moje prvo cudo dodje na svet, po celi dan mazim stomak i pricam mojoj curici :) Termin nam je u januaru 2017.godine, jos maaaloo, brojimo sitno :D Ne znam za muke sa decom, znam samo kolikoo su lepi, slatki, posebni... Zelim puuunoo toga da dozivim sa mojom bebanom i njenim tatom, wsto vise lepih i srecnih trenutaka i sto manje onih teskih ( ako mora da ih bude :) ) A dragu Ringeraju bismo zamolili za jedan omot za bebu jer nam to nedostaje ( polako prikupljamo stvarcice za dolazak na svet ) SRDACAN POZDRAV SVIM MAMAMA ( I BUDUCIM I MAMAMA STARIM ZNALCIMA ), kao i RR timu <3 [sm=bravo.gif][sm=duda.gif]

IZVORNA PORUKA: MishMash

Pre nego što sam postala majka, priznajem da su mi sve te priče o majčinskoj ljubavi delovale patetično i prepuno klišea. Ooo, u kakvoj sam samo zabludi bila, pojma nisam imala, ni o životu, ni o ljubavi!

Dve crtice, prvi put, prva reakcija- panika! Bila sam sama kada sam uradila test, gledala sam u onu trakicu kao da mi život zavisi od rezultata. Crtice su se pojavile odmah, onako debele, roze, da ne bude zabune.

Spustila sam test, sela i gledala malo u jednu tačku, jer...Biću mama, bićemo roditelji, imaćemo bebu!!! Suprug i ja smo stvorili život! Da li ćemo moći...? Da li ćemo znati...? A šta ako...? U glavi hiljadu pitanja, ne mogu da dišem, ne mogu da mislim. Umivam se hladnom vodom i kažem sebi da će sve biti okej, pročitaćemo svu literaturu na temu roditeljstva, guglaćemo, imamo devet meseci. Možemo mi to!

Četiri godine kasnije...
Jedna crtica, drugi put, prva reakcija- nemoguće! Ja ZNAM da sam trudna, osećam.
Doktorka ne može da potvrdi trudnoću, čekamo rezultate bete kao na iglama. Beta je dobra, ponovo ultrazvuk, doktorka vidi tufnu. Našu Tufnu!

Suprug i ja smo stvorili još jedan život! Da li ćemo moći...? Da li ćemo znati...? A šta ako...? Da li će starije dete...? Kažem sebi da će sve biti okej, pročitali smo dosta literature na temu roditeljstva, guglaćemo opet, imamo već jedno najlepše i najpametnije dete na svetu. Nismo zabrljali. Možemo mi to!

Oba puta je moj stomak bio mažen do besvesti, slušali su muziku, slušali su priče. Svaki pokret je bio propraćen adekvatnom euforijom, a svako mirovanje beskonačnom brigom. Puno radosti i slatkog iščekivanja.

Taj prvi pogled na lice mojih beba je nešto što ne mogu opisati, kao da je Zemlja stala, kao da me je poklopio talas ljubavi koji me je ostavio bez daha za ceo život. Vredelo je svakog bola, svake strije, svih pretrpljenih strahova koje trudnoća i odrastanje dece sa sobom nose.

Naši životi i naša bića su nepovratno izmenjeni, na bolje. Postala sam mama-tigar (ako se neko usudi da dira moje mladunce), mama-hobotnica (da mogu da čitam, crtam, kuvam, mazim i češkam, istovremeno), mama-klovn (sve za osmeh mojih mačića), mama-robot (ko još mora da spava?), mama-frizer (nisam ni znala koliko vrsta pletenica postoji!), mama-poslastičar (želite li možda mafine, kejk pops, plazma šejk?), mama-doktor (poljupcima i pink hanzaplastom lečimo sve probleme), lista je beskonačna..

Zbog ta dva mala bića sam postala najbolja moguća verzija sebe, postala sam MAMA! Ako to nije magija, onda stvarno ne znam šta je.