IZVORNA PORUKA: Sanjica26

Ana, mi bas volimo da se uzivimo

IZVORNA PORUKA: Ana RR

I naravno, iskopirajte postove u odgovarajuće teme 

IZVORNA PORUKA: Ana RR

Ajde pređite u odgovarajuće teme.

IZVORNA PORUKA: ivaj

A gde su ti bile sise za to vreme?

IZVORNA PORUKA: olga75

imam prijateljicu koja ja je inace depresivna i zaljubi se i odseli u Norvesku , depresija poludi , rodi bebu , uzas , jednom je otisla i ostavila bebu od dva meseca samu par sati , uzasavala se da ostane sama sa detetom , bila je ubedjena da je ne voli i da namerno place kad su same . Zavrsila je u bolnici , sad je ok a svi smo ono , fala Bogu pa nista nije uradila ni sebi ni detetu za to vreme

IZVORNA PORUKA: jovicaa

joj vuki to je stvarno strasno. ko ti cuva bebana?

IZVORNA PORUKA: ana77

Mnogo mi je zao kad cujem da neko nema porodiljsko, to je stvarno tako surovo i za podizanje tuzbe ali stvarno !

Meni nista posebno nije tesko ali kad se sve nakupi, stvarno postane horor.
Nemanje vremena za sebe, nespavanje, ja jos negde uhvatila i onaj koksaki koga ne mogu nikako da se resim jer nemam uslove da se odmaram IKADA i jos plus muz koji trazi posao, pa smo i finansijski u hororu :(.
Sta da vam kazem????? Kao da me je neko urekao :D!
Beba je sad porasla, hoda, tako da je ona sad i najmanji problem :D!

Ali stvarno zavisi od dana do dana, nekad sam tako srecna i zadovoljna, a nekad ni za sta nisam.

Samo covek ne sme negativno da razmislja, ja kad uhvatim sebe da "mracim" dodje mi da samu sebe istucem, onda se najgore osecam bez obzira sto objektivno i nije toliko strasno... To je tacno ono "kakve su ti misli, takav ti je zivot"

IZVORNA PORUKA: ana77

Znam, potpuno te razumem. Onako se osetim kao da bih iskocila iz sopstvene koze i sve ono kombinujem u glavi: dobro sta me nervira: koksaki, muz, dete, situacija, bilo sta i na kraju se samo tako iskukam i bude mi lakse, nekako sva ta napetost iscili iz mog tela i osetim olaksanje - dok se ponovo sve ne nakupi.

Uhvatim sebe kako muzu zvocam, ma za sve, a ne mogu da ucutim, toliko me savlada neko nezadovoljstvo.

Ma, da se ne lazemo, nema tezeg posla nego biti mama i onda je valjda sve to i normalno!

IZVORNA PORUKA: gagilly

i ja sam posle porodjaja bila u ocajnom stanju, pogotovo onih 6 dana u porodilistu ali sve se nastavilo kad sam dosla kuci. jednostavno sam se uspanicila jer sam odjednom shvatila da ja nista ne umem oko bebe, sve me nerviralo i ni sa kim u kuci nisam mogla da se gledam prosto, toliko je bila napeta situacija.

sada je mnogo bolje i dalje imam neke "bubice" koje se trudim da potisnem i preguram, jer sam shvatila da od kukanja nema nista, niko te nece razumeti osim onog ko je prosao kroz isto. iz tog razloga se desilo da uopste nisam kontaktirala sa svojim starim prijateljicama, nego sam se besomucno dopisivala sa curama iz porodilista sa kojima sam se stvarno super zdruzila. jednostavno one nece smatrati glupavim i besmislenim moje brige i nervoze. cak sam hvatala sebe kako razmisljam o tome da bih volela da se vratim u te dane kad sam bila u bolnici, iako su mi bili najgori u zivotu definitivno. tamo smo sve bile sa istim problemima, bolovima, brigama... kukale smo po ceo dan i zalile se a da nismo dosadjivale jedna drugoj time. eto toliko coveku znaci kada ga neko saslusa i razume, a pogotovo nama porodiljama.

i ovde na RR sam se hiljadu puta utesila i smirila citajuci postove, i zao mi je sto nemam vremena da se aktivnije ukljucim u "forumasenje" nego samo povremeno navratim kada imam neku dilemu. kad dodjes ovde shvatis da nas ima jos puno sa istim pitanjima i problemima pa ti bude makar malo lakse.

Ali samo hrabro i sve prodje kad se malo naviknes na bebu i ona na tebe, mislim da je nemoguce da sve ide glatko od pocetka, pogotova kada je prva beba u pitanju kao meni.

kiss za sve mamike i ne dajte se, nase bebice nas trebaju zdrave i prave!

IZVORNA PORUKA: gagilly

hvala nency

i jos bih nesto htela da dodam - mislim da je od velikog znacaja to kako TATE reaguju na nase stanje posle porodjaja. meni licno bi bilo zilion puta lakse da sve pregrmim da je moj suprug imao razumevanja za moju nervozu. on se samo iscudjavao i ponavljao kako ne moze da me prepozna i da su mu "zenu zamenili u bolnici". pokusavala sam da mu objasnim da mi treba vremena da se priviknem na nov zivot sa bebom ali nista to nije dopiralo do njegovog mozga, zavrsavalo se svadjom i samo postajalo jos gore.

na kraju sam digla ruke i zakljucila da jednostavno nije kadar da razume ali TVRDIM da do moje depresije uopste ne bi ni doslo da sam u njemu nasla podrsku i razumevanje koje mi je u tim danima bilo preko potrebno. zao mi je sto nesto tako vazno za mene i pre svega toliko tesko nisam mogla da podelim sa nekim koga iskreno volim. a nazalost ostavilo je i traga u nasem odnosu, nema ni B od bracnog zivota