Didy
|
Ja sam pokušavala Stefanu pre 2. rođendana, pa te zime s dve i po njegove godine, pa na proleće, ali sam mu skidala jedan dan i kad vidim da ne ide, vratim. Ne ide u smislu da on uopšte ne reaguje kad se upiški, kao da se ništa nije desilo. To je znak da još nisu spremni. Nisam htela da imamo taj proces od 20 dana. Kad je imao 2 godine i 8 meseci bilo je leto i skunili smo za dan, bez stresa, bez pritiska, bez panike. Ja sam za varijantu da se sačeka da dete bude spremno, onda ide mnogo lakše. On je sam donosio nošu kad treba da kaki već s godinu i 8 meseci, nije bilo šanse da kaki u pelenu. Ako smo negde van kuće i nema noše, on trpi, trpi, trpi (verovatno sam negde ranije pisala), ali piškenje nije išlo tako lako. A nisam htela da ga ostavljam na noši po pola sata i da hvatam i čekam. Jovice, tebi sam htela reći da paziš jer Stefan je bio skinuo pelenu skroz i kad sam se porodila, počeo ponekad noću da piški i u toku dnevnog spavanja, tako je ljubomoru pokazivao. I tu smo bili strpljivi, pa se sve normalizovalo opet kad je beba imala 3 meseca i kad se i on malo opustio i navikao na novonastalu situaciju. Po meni je pravi recept - Samo polako, bez pritiska, panike i nervoze. Skinete jedan-dva dana, pričate, pričate im puno, podsećate, pokazujete. Ako vidite da nisu spremni, vratite, pa sačekate neko vreme, pa probate opet. I nema tu sramote. Svi smo to prošli, svako od nas ima neku svoju priču, svako dete je priča na svoj način. Važnije vam je kako se vaše dete oseća nego šta će na to reći neka nebitna baba ili tetka iz druge ulice koja vas vidi s pelenom.
_____________________________
Na pučini je mir... I mir će nas udaviti...
|