minavb
|
Užasan sam san sanjala. Sanjam kako sam otišla sa mužem i detetom kod mojih i kako primećujemo da se nešto čudno dešava. moji ne izlaze iz stana jer se plaše, a napolju se prave neke barikade i bahate se neki besni ljudi u čudnim uniformama. Muž i ja u šetnji, i odjednom počinje neka buka, jurnjava, haos. Ljudi beže i viču "Počelo je". Izleće pilu razlupan auto koji vozi Zoran Cvijanović, a jure ga ti neki u uniformama. Kupi nas u auto, u njemu su njegovo troje dece i priča nam kako je počeo neki puč, kako se taj kraj odvaja, kako su ljudima isprani mozgovi i sve nas druge će pobiti, stare, decu, i prave svoju novu vrstu. Survamo se u neku rupu i posle toga se kao budim u nekoj sobi. Skontam da sam zarobljena, da me ipak nisu ubili. Kažu mi da sam mršava i u formi, a to im treba. Misle i da sam pametna,p a kad me prevaspitaju, biću dobar materijal. Ne znam gde mi je muž, dete, roditelji. Daju mi nešto da jedem od čega mi se mešaju boje. Svašta se u snu dešava, ubijaju ljude, decu, šibaju nas, prodaju žene ... a ja se nekako povežem sa nekim ženama koje me nauče da, kad god mi daju da nešto pojedem, popijem svoj urin da neutrališem dejstvo droge. SKonatm da kod sebe i daslje imam telefon, ali ne smem da ga upotrebim jer se plašim da će me provaliti. U jednom trenutku pronalazim neko dete koje su pustili da živi tu sa nama, i brinem se o njemu. Vode nas u menzu da jedemo, i ja to dete vodim sa mnom. U podu menze rešetke kroz koju vidimo ljude koji su pušteni da umru jer su nepotrebni. Sedimo za stolom i jedemo, meni na telefonu stiže poruka na aplikaciji koju samo sa mužem koristim i ja shvatam da je to on i da konačno imam nadu da se izvučem odatle, da ih nađem. U tom trenutk dete vikne jer se opeče na hranu, a čuvar ga opali štapom. Dete počinje da plače, i oni krenu da ga otimaju od mene jer im takvo dete ne treba. Telefon mi ispada u rešetke i ja se budim, skačem mokra. Vanja spava pored mene a ja se sva tresem. I dalje sam smorena. Jbt kakav užas.
_____________________________
Mina, persona non grata :) Mišljenje je kao zadnjica - svako ga ima.I ne samo što ga ima, već ima i potrebu da skine gaće i drugima maše istim ispred nosa.
|