Naša priča počinje 22. oktobra 2013. god. (prema doktoru, ali i prema uz uvek je bilo + ili - dan, dva).  Trudnoća je prošla fenomenalno, bez preteranih mučnina, osećala sam se odlično, radila do pred kraj 6. meseca... Pričala sam da ću odmah drugo dete. E, onda dolazi leto, vrućina, otečenost, loše spavanje, skok pritiska. Pred kraj 8. meseca sam i bila par dana u bolnici jer mi je pritisak bio na granici. Bila sam mirna neko vreme, a onda 2 dana pred termin opet skok pritiska i hospitalizacija. Odležala sam malo, sve se stišalo, ali pošto sam već bila u terminu, zadržali me. Prenela sam 3 dana i dr odluči da me porodi, kaže da je sve spremno. U petak, 1. avgusta, tačno u podne dobijem 1/4 vaginalete za dilataciju i izazivanje kontrakcija. Ja ceo dan šetala, super se osećala, ma ništa neobično. Pregleda me oko 19h i pita imam li bolova. Kako sam ja rekla da ništa ne osećam, on ubaci još 1/4 vaginalete i kaže da konstantno imam kontrakcije koje su očigledno još uvek slabe. Ja sva srećna, kao, visok mi prag bola, biće to mačji kašalj za mene, ima da se porodim časkom... Večerala sam, istuširala se, legla i čekala. Prolazi ponoć. "Drugi je avgust", razmišljam ja, "lepo, praznik, Sv. Ilija, a mi se odavno odlučili za ime EmILIJA, ima tu nešto." Oko 2h počinju jači i učestaliji bolovi. U 4h me premeštaju u porodilište. Priprema, merenje pritiska, ctg. Dr buši vodenjak u 6h i uključuje me na takvu indukciju da ne znam gde se nalazim od bolova. Pregleda me, pokušava ručnu dilataciju, ma ništa. Razočaran je, radi do 7h, nije uspeo da me porodi (čitaj: neće uzeti novac), izlazi iz sale kaže mojoj majci i mužu kako bi se do sada svaka druga porodila!!! Preuzima me druga dr, pregleda i ostaje u šoku-grlić se uopšte nije skratio i ja nisam za porođaj?! Grdi me što sam uopšte pristala da mi izaziva porođaj i kaže da će da sačeka još malo, pa ako krene, krene. Mislila sam da će mi u suprotnom raditi cr i razočarala se, jer sam baš želela da iskusim prirodni porođaj. I jesam! Iskušavala sam ga ceo dan! Jer to njeno "malo" potrajal je do 18h! Ceo dan sam trpela užasne bolove, bez trunke hrane ili vode. Primila sam 3 boce 10% glukoze. Dolazi dr, pregleda me, rade mi ctg, odlazi. Vraća se sa pojačanjem. U sali su 2 lekara i 3 babice...? Razmišljam kako nešto nije kako treba. Uključuju me na indukciju, ja sam već previše iscrpljena od celodnevnih bolova, kao da sam otupela, ali ulažem poslednje atome snage da se skoncentrišem na to šta mi pričaju, da ih slušam i sarađujem. Napinjem se ja, jednom, dva, tri puta. Ništa. Opet ctg. Panika! Ne mogu da je čuju. Moj mozak ne može da prihvati tu informaciju. Guram ja iz sve snage, onako na suvo, vodenjak ooodavno istekao. Priskaču 2 babice i skaču po meni, imam utisak da mi lome rebra. Molim njih da se sklone samo tren, da udahnem, onesvestiću se. Molim nju da izađe što pre, pa da dišemo zajedno. Uskače i ovaj drugi dr, seče, uzima kašike. Forceps. Izvlači je. 20.37h. Ne znam kako, podižem se, gledam. Obmotana pupčana vrpca oko vrata. Nisam stigla da završim rečenicu-zaplači, molim te, a već sam čula svoju jaku i glasnu devojčicu po prvi put. Odnose je užurbano, ja i dalje u strahu. Ušivaju me. Ležim. Čekam. Konačno mi donose moju mezimicu. Kažu da je dobro. Dobila je 8. Dugačka 54cm i teška 3950g. Gledam je, uživam, ne verujem da sam postala majka, nikad brže brojim prstiće. Savršena je. Već mi liči na mene, a usne su na tatu bez sumnje. Odnose je. Objašnjavaju mi da smo obe bile životno ugrožene, ali da je sve kako treba, da meni nisu radili cr jer je već bilo kasno, a ja iscrpljena i da verovatno ne bih podnela anesteziju. Ona je bila u izoleti 2 dana na kiseoniku. Ja sam se oporavljala od epiziotomije, umora i stresa, mada su me, iskreno, najviše bolela rebra. Trećeg dana sam je uzela u naručje. Moje čedo. Ništa me više nije bolelo. Ako treba, za nju, sve bih opet ponovo istrpela. Ali, sledećeg puta ću pametnije.

0
6