dunja RR
|
Vratih se ja, oporavih se brže nego posle laparaskopije, i još uvek ne mogu da verujem da je talo brzo prošlo, zbunjena sam.
19.10. - prijem, ležanje, nema hrane, pregledi, UZ, klizma, wc, tuširanje, program (saznala da sam na rasporedu za 20.10) a marina1983, naša Ringerajka, mi je javila da sam tek 11. na rasporedu. To je značilo da ću se načekati. Pola bensedina nam dali i spavanje.
20.10. - 5 ujutru-klizma, tuširanje, umotavanje nogu u zavoje (zbog vena kažu). Svi odlaze na operacije, polako jedna po jedna sa mog odeljenja, po mene nikako da dođu. Čekam. Oko 9.30. mi počinju grčevi u stomaku, nervoza, posle pola sata shvatam da opet moram da kakim. Cimerka mi odmotava noge, trčim do wc-a i nadam se da neće baš tada doći po mene da me voze u salu. Zatim opet tuširanje. Opet mi zavijaju noge. Daju mi sedativ u guzu. oko 12.00 dolaze po mene. Dalje imam prekide, od sedativa. Sećam da su mi rekli da skinem spavaćicu. Unose me u salu, stavljaju na sto. Ugledam sva srećna mog lepog doktora, jer sam želela da mu kažem nešto pre nego upadnem u anesteziju. Izgovaram-"doktore, molim vas, nemojte mi vaditi matericu i jajnike, ja želim dete". On mi kaže da ne brinem. Prelepa i mlada dr. anesteziolog me mazi po glavi, upadam u san. Budim se sa NEVEROVATNIM bolom. Ja ne znam šta se to desilo. I dalje ne mogu da shvatim, da li sam se ja to probudila U sali?!? Ljudi, ja taj bol ne mogu opisati, to je takav bol, da ja glas nisam mogla da ispustim. I dalje ne shvatam šta se desilo, ali ne želim da pitam, želim da zaboravim. To traje minut, dva, pet, ne znam tačno. Ponovo upadam u san, u nesvest od bola, ne znam ... Budim se sa džakom peska na stomaku, hladno mi. Opet zaspim.... budim se i super mi je.
21.10. - U šok sobi sam, pored mene jedna devojka koja je takođe operisala endometriozu, bodrim je. Imam braunilu na desnoj nadlanici, zglob mi je sav plav, bockali su me puno. Priključena sam na infuziju. Okrećem se sa boka na bok, da bi ujutru lakše ustala. Bodrim i devojku do mene da to radi, kažem joj da imam iskustva jer sam već dva puta operisana i da će joj biti lakše ako se bude okretala. Ipak, ona ne može, boli je. Boli i mene, ali ipak se okrećem. Lepo sam spavala. Ujutru nas bude, dobijam bocu u guzu i u stomak (za skupljanje materice). Svi moramo pokušati da ustanemo. Od nas 6 samo jedna gospođa i ja smo uspele, prošetala sam do lavaboa, umila se, kažu mi da sam odlična. Prolazi vizita, dr. kaže da sam super i da pešaka pređem na poluintenzivnu. Shit, nadala sam se kolicima. Hodam, put mi se čini nikad duži, sestra me bodri "još malo". Nikako stići. Polako osećam vrtoglavicu, i konačno stižem do moje sobe i mog kreveta. Ležem, i opet se osećam dobro. Moj lepi doktor dolazi da me pozdravi. Imam kateter (ne osećam ga, fantazija), imam i dren. Dobijam injekciju u guzu. Ustala sam predveče, prošetala i zamolila sestru da mi ne vadi kateter. Ne želim da ustajem sama noću do wc-a, nije mi do toga. Mislim da bih i mogla ali ne želim. Želim da spavam i da ne razmišljam o piškenju, kateter mi je tada bio najbolji prijatelj.
22.10. - Ujutru u 5. mi ipak vade kateter, opraštamo se prijatelj i ja, ali naspavana sam i super mi je. Moj lepi doktor dolazi da me pozdravi i najavljuje da mu izgledam super i da mogu u ponedeljak kući ?!? Oduševljena sam, dva dana ranije, sjajno! Dobijam opet bocu u guzu i u stomak. Primam infuziju ali mi ne radi braunila na desnoj ruci, vena mi otekla skroz, pa mi buše levu. Bolje hodam, i dalje nema hrane (4. dan bez hrane). Dobijam prvu hranu za ručak, retka supica. Čitam knjigu, super sam. Dobijam bocu u guzu. Večeru nemam, primam samo još boca.
23.10. Dobijam opet bocu u guzu (guza je plava skroz od tolikuh injekcija i boliiii) i u stomak. Svi dobijaju doručak kao i prethodnih dana, osim mene OPET :( Dolazi moj lepi doktor, pozdravlja me i kaže da mogu sutra kući, da naglasim dežurnom da me stavi za otpust. Počinje vizita, stiže nam doktor koga zovemo "doktor koji nosi kravatu i iskašljava se", ali stvarno je tako. Kada je na klinici uvek se čuje to iskašljavanje i na osnovu njega ga lociramo. Približava se sobi. Strepim. Treba da mi vadi dren, a ja se toga užasavam. Nisam stigla da piškim. Dolazi do mene i hvata se za dren. Kaže sestri "ovo super izgleda, vadimo". Ja mu kažem "Neee, doktore da li mogu prvo da piškim". On ne progovara, okreće se devojci na krevetu do mene. Sestra iza njegovih leđa mi rukom pokazuje da trčim u WC. Trčim, piškim (ima svuda onih papira za šolje, i super su, može da se sedne, drugačije ne možemo sa ovolikom ranom). Psihički se pripremam za vađenje drena. Vraćam se, doktora nema, otišao u drugu sobu, ali vratiće se. Vraća se, dolazi do mene, ja stišćem krevet, udahnem duboko i on vadi dren, užas, neprijatno ali preživela sam i dr. mi kaže da sam odlična i da sutra mogu kući. Jupiiiii, sva sam srećna. Za ručak supa i pire-konačno hrana! Dobijam bocu u guzu. Za večeru griz. Uveče se sa cimerkama zezam, igramo pantomimu do kasno u noć. Spavanjac.
24.10. - Dobijam opet bocu ali ovaj put samo u stomak, nisam želela protiv bolova, dosta mi je hemije. Doručak pa vizita. Kažu nam da možemo kući. Zovem muža da dođe i donese mi stvari. Ja moram sačekati mog lepog doktora da se dogovorimo za Dipherelin. Šaljem mu SMS, javlja mi sa da je van klinike ali da će uskoro stići i da ga čekam. Dolazi, mazi me po glavi i kaže da moramo sačekati par dana da stigne Patohistološki nalaz da bude suguran da je bila u pitanju endometrioza i onda će mi prepisati dipherelin. Do tada treba da pijem Primolut Nor, ne smem dobiti ciklus. Mada ja već 3. krvarim ali mislim da je to čiščenje jer krvarenje nije jako a ciklus trebam dobiti tek za par dana. Odlazim. Kući sam:) Prejela sam se i još nisam kakila, biće haos sutra a možda i noćas 
< Poruku je uredio dunja RR -- 24.10.2011 21:51:48 >
|
Dunjoslava zmaju!
divim ti se što si tako hrabra!
osim drena i uvijanja nogu. 
Jaaaako se radujem zbog tebe, jedva čekam da proslavim sa ostalim ringerajkama kad zabebiš
Odštampaj
