|
nenja22 -> RE: Egzorcizam (16.2.2012 1:28:29)
|
iščitah temu, u ove sitne sate, kuku i lele...a dete se dva puta veće dralo, ali ok, brzo i smiri, ipak su samo zubi [sm=smiley36.gif]
elem, film nisam gledala, pa to ne mogu da kometarišem, ali moram samo onaj deo o neizlečivosti psihičkih oboljenja...
nije tačan.
živ sam primer adolescentske psihoze...znate ono, vidite čega nema, čujete šta se ne čuje...staklast pogled i sumanuta delanja...ko te vidi od ljudi koji te poznaju pita se šta ti je i ne veruje da si to ti...ko te ne zna, kaže "joj, luda"...pa onda depresija, užasno realne pomisli o samoubistvu (a ko me zna, zna koliko je to strano mom biću)
ok, verovatno ne znate, i super da ne znate (ili da kažem dao bog, ko hoće u to da veruje, slobodno i tako) neću ići dalje u detalje šta mi se sve tada dešavalo (ili ako nekog bude zanimalo i mogu, nemam problem o tome da govorim, samo ne volim da smaram)
ali, proces izlečenja je išao ovako:
u početku, to su bile šake lekova (brat se kasnije zezao da je verovao da pijem više nego elvis pred smrt [sm=smiley36.gif]), postepeno se smanjivale, u pojedinim trenucima pojačavale, pošto sam posle godinu dana imala recidiv ali u daleko blažem obliku... poslednjih godinu ili i malo više pila sam samo psihostabilizator (litijum karbonat) da bi mi i on bio u dogovoru sa psihijatrom ukinut jedno pet godina posle te prve epizode...e u tih pet godina bilo je svega, ali postepeni napredak je stalno bio prisutan...ključno u svemu, mogu da kažem, je fantastičan doktor, podrška porodice i prijatelja i moja upornost i strpljivost i želja za ozdravljenjem...i mislim da to nije samo u mom slučaju, mislim da je to ključ da bilo koji psihički poremećaj ima ikakvu šansu da bude zalečen...ali te tri stvari moraju biti ispunjene do poslednjeg zrnca da bi čovek imao ikakvu šansu, a mnogi to ljudi na zalost ne uviđaju...i mnogo je ne tako fantastičnih lekara na žalost.
iz današnje perspektive (12 godina posle) smatram se kompletno izlečenom i na neki način veoma srećnom što mi se sve to desilo...da, možda su mi se neke stvari zbog toga odigrale kasnije u životu (završetak faxa, putovanja, porodica) ali zato mislim da se poznajem mnogo bolje od nekoga koga to ne zadesi...
ili što bi moja doktorka rekla, kada sam kad me je zadesio taj recidiv došla kod nje na neredovnu kontrolu, posle celog popodneva čekanja i svakakvih misli u glavi, uletele konačno na kraju u ordinaciju i briznula u histeričan plač "dešava se opet"
"samo polako, vratićemo to i to (od lekova) ako bude trebalo doćićeš opet malo ovde (u bolnicu) ali ja na prvom mestu tebi moram da čestitam, shvatila si šta se dešava i došla pravo kod mene, znaš ti u kolikoj si prednosti u odnosu na bilo koga drugog od nas? ti znaš šta može da te snađe, znaš to da prepoznaš kad se dešava i znaš da možeš da odeš negde gde će ti se pomoći, a niko ko to nije prošao, ne može, a svakome se može desiti."
mislim da se nisam srećnije i ponosnije osećala nikad u životu i malo je momentata koji mislim da će moći to ikad da potuku (ok, za sada, kostino rođenje se bori za prevlast, ali dobro sad [sm=smiley1.gif])
izvinjavam se što sam odlutala od teme, ali odgovarah na raspravu koja se razvila
prebacujte gde želite, ili šta god...
i izvinjavam se ako udavih, ali koga smara ne mora ni da čita...
ali moram da ponovim
psihičke bolesti jesu izlečive, mora se jako jako jako puno raditi da bi do toga došlo, proces traje zastrašujuće dugo (što si duže u bolesti bez pomoći to duže, u mom slučaju, može se reći sreća, te je bilo toliko drastično da su dani bili u pitanju pa je bilo jasno da se mora delati) ali nemojte odustajati! ako nekome treba rado ću preporučiti moju doktorku (mada iskreno par godina unazad ne znam da li je i dalje tamo gde je bila, nisam je neko vreme kontaktirala, poslednje što znam je da je na neko vreme bila prešla na drugi posao, ali se ipak vratila i koliko god verujem da je to za nju iscrpljujuće, nadam se da se time i dalje bavi, jer sam sigurna da nije bilo nje, veliko je pitanje da li bih ja danas bila ovde gde jesam)
|
|
|
|