Dora89
|
Možda nisam kompetentna da pričam na ovu temu, pošto moje dete ne ide u vrtić, ali volela bih da kažem svoje iskustvo. Moje dete čuva dadilja, i kad odlazim, naravno da me dete moli da ostanem, a ja kažem da moram da idem na posao, ali ću da se vratim, i da se mama uvek vrati, zagrlim dete, poljubim, kažem da je volim i odem. To sve traje pola minuta, i pri tome sam mrtva hladna, znači nema prenemaganja, nema sentimentalnosti, nema vraćanja na poziv. Lepo se pozdravim sa bebisiterkom, da dete vidi da imamo korektan odnos i da ja garantujem da dete može imati poverenja u nju. Kod kuće sam tu maksimalno uz dete, ali, kad imam posla, kažem da imam posla i da ćemo kasnije da se igramo. Sve mirno pričam, bez emocija, jer je to, jednostavno, činjenica, svidelo se to detetu ili ne, i ne objašnjavam previše. U trenucima bliskosti objašnjavam detetu natenane i sa puno emocija zašto odrasli idu na posao, pričam da je mnogo volim i da mama, i kad ode, uvek se vrati. Kad se igra sa drugom decom, ne uplićem se ni na sekund, osim ako dođe do mogućnosti povređivanja. Puštam dete da se samo snalazi kako će da se uklopi - ili da sluša starije dete od sebe, ili da zabavi mlađe dete. Videću šta će biti u vrtiću, ali trenutni rezultat je da bilo ko može da čuva moje dete, ono sve prihvata, i nikad ne plače, a kad ide u igraonicu, ni ne pozdravi se sa mnom.
|
Odštampaj
