Didy -> RE: Kada strah od porodjaja predje u opsesiju... (24.9.2013 10:38:26)
|
Ja se prvog puta uopšte nisam plašila i bila sam baš smirena. Fizičkog bola se uopšte nisam plašila. Boleće, pa šta, neće trajati večno, znam zašto će boleti, izdržaću, proći će i kraj. I prošla sam dosta loše, sestre i doktori su skroz zaboravili za mene, Stefan se skoro ugušio, oživljavali su ga preda mnom, bila je baš panika. Grozno iskustvo. Ne sećam se bola, bolelo me je psihički to što za njih životi nisu važni, što su neodgovorni i nemarni. Drugi put sam se plašila tog nemara. Pristala bih radije da se porađam sama kod kuće nego da odem opet u Betaniju. To nije ni bio pravi strah, već strah od te neke nemoći, kad ti više ne kontrolišeš situaciju, a nemaš poverenja u druge (lekare, babice). I to se javljalo periodično tokom druge trudnoće. A onda sam se mesec i po pred porođaj skroz smirila, opustila i mislila pozitivno. Nazad ne mogu, napred moram. Porođaj je krenuo brzo, nisam stigla ni da se plašim, ni da razmišljam, jer sam skoro zakasnila na sopstveni porođaj.[sm=smiley36.gif] Došla sam skroz otvorena, preskočila sve procedure i pravo na sto. Porodila sam se iz jednog i po napona. Nisam ni postala svesna da se porađam i da sam u Betaniji, sve je već bilo gotovo. Mnogo su mi pomogle vežbe disanja, mogu reći da do poslednja dve kontrakcije nisam ni osetila da se išta događa.
|
|
|
|