|
cockic -> RE: Skidamo pelenu! (27.7.2013 14:33:11)
|
još dok ne napune godinu dana, neka deca počinju da obavljaju veliku nuždu u određeno doba dana – najčešće posle (ili za vreme) obroka – a pošto su dotad već naučila da sede i razumeju dosta onoga što im je rečeno, njihovi roditelji ponekad ih baš u to vreme stavljaju na nošu. Zašto to nije dobro?
Iako se obično kaže da se dete „uči na nošu”, u tome nema nikakvog učenja. Treba samo staviti dete na pravo mesto u pravo vreme, tako da obavi nuždu u nošu umesto u pelene. Pošto taj postupak ne pomaže detetu da brže navikne da koristi nošu, pomislićete da je sasvim bezazlen. Međutim, nije tako. Ako počnete to da radite kad dete ima dvanaest meseci, verovatno neće biti nikakvog protivljenja: noša mu neće biti čudnija od drugih mesta na kojima sedi. Ipak, dva meseca kasnije, to bi moglo da mu postane odbojno. Dete ovog uzrasta ne želi da sedi nigde ni minut duže nego što je neophodno, a sedenje na noši izgleda mu besmisleno.
Kad ga stavite na stolicu, dete dobije nešto za jelo; kad ga stavite u kolica, vodite ga nekud; kad ga stavite na nošu, ne dobije ništa, osim obavljanja nužde, koju je moglo da obavi bilo gde. Ako vam je stalo do toga kako se dete oseća u vezi s tim, posle nekoliko nedelja prestaćete da pokušavate da ga naučite da koristi nošu. A ako nastavite da ga prisiljavate da sedi na noši, postoji realna opasnost da izazovete sukob koji će neminovno dovesti do usporavanja čitavog procesa zato što dete neće moći da preuzme kontrolu nad svojim fiziološkim funkcijama dok ne bude fizički sposobno da to radi. Ako dete počnete da navikavate na nošu pre nego što fizički bude spremno za to, budite svesni da od njega zahtevate nešto nemoguće. Ono će biti izloženo pritisku.
Ako insistirate na saradnji pre nego što je dete emocionalno dovoljno sazrelo, vi mu u stvari namećete svoju volju na terenu na kojem ne možete da pobedite. Ne postoji nikakav oblik prisile kojim dete može da se natera da koristi nošu, a ako biste istrajali u tome protiv njegove volje, ono će vam se sasvim sigurno usprotiviti, i to uspešno.
Postoje i drugi razlozi zbog kojih „rano učenje” nije dobro. Lako može da se izračuna da ni uz uspešno biranje „pravog trenutka” nećete uštedeti ni vreme ni trud. Istraživanja su pokazala da, bez obzira na to kad ste počeli da uvodite nošu, pre polovine treće godine ne možete da se pouzdate u to da će dete preko dana ostati suvo i čisto.
Uzmimo, na primer, da počnete da stavljate dete na nošu kad ima dvanaest meseci, i to šest puta dnevno: učinićete to 3.285 puta pre nego što postignete cilj – da detetu nisu više potrebne pelene. Svaki put moraćete da svučete i obučete dete (3.285 puta, uz uobičajeno oblačenje i svlačenje). Često će se događati da ne pogodite pravi trenutak, pa ćete i dalje imati mnogo posla oko prljavih pelena. Ako pričekate da dete bude spremno – negde oko pune dve godine – pomenute radnje moraćete da uradite oko hiljadu puta da biste postigli isti efekat. I vi i dete od toga možete da imate samo koristi.
Iako je pojam „učenja na nošu” duboko ukorenjen u tradiciji odgajanja dece u zapadnoj civilizaciji, taj naziv je pogrešan. Vi dete ničemu ne učite, niti je reč o njegovoj poslušnosti. Vi mu pomažete da uradi nešto za sebe. Krajnji rezultat jeste da dete stekne kontrolu nad sopstvenim fiziološkim potrebama – da prepozna osećaj pune bešike ili creva i da na to reaguje na društveno prihvatljiv način – da kaže odrasloj osobi, ode u toalet ili pronađe nošu.
Ma kako rano počeli s tim, teško da ćete moći da se pouzdate u detetovu kontrolu pre treće godine, čak i preko dana. A bez obzira na to koliko dete možda kasni sa sticanjem kontrole, sigurno neće krenuti u školu u pelenama, osim ako za to ne bude odgovoran neki neurofiziološki ili emocionalni problem. Do otprilike petnaestog meseca, većina dece obavlja nuždu automatski. Dete ne zna da bi uskoro trebalo da obavi nuždu, pa čak ni da ju je upravo obavilo. Možete da zaključite do koje je tačke razvoja dete stiglo na osnovu toga kako se ponaša ako se upiški kad je golo. Ako uopšte ne pogleda u baricu, to je zato što ne shvata da ima bilo kakve veze s njom. Takvo dete još nije spremno za nošu. Međutim, ako bude gledalo u baricu s interesovanjem, pa je još dodirne i prstom, to znači da je shvatilo vezu između osećaja mokrenja ili pražnjenja creva i onoga što vidi da je nastalo. Kad dođe u fazu da shvata da je obavilo nuždu, ali još ne zna unapred kad će da je obavi, dete još nije spremno da koristi nošu, ali možete mu je pokazati da bi se upoznalo s njom.
U ovoj fazi treba da budete sigurni da je dete naučilo čemu služi noša i shvatilo da će je jednog dana upotrebljavati. Vama je to očigledno, a ako dete ima stariju braću ili sestre, ili provodi vreme u grupi dece, verovatno je i njemu. Međutim, za jedno dete to može da bude prava misterija. Na kraju krajeva, odrasli koriste klozetsku šolju, a ne nošu. Te dve stvari uopšte ne liče jedna na drugu.
Američki urolog, Dr. Stiv Hodžis (Steve Hodges) u knjizi i blogu It’s no Accident, objašnjava da deca koja prerano “ostave” pelene imaju više problema sa noćnim mokrenjem, česće moraju da piške, oboljevaju od urinarnih infekcija. On takođe objašnjava da noćno mokrenje može biti jasan znak zadržavanja stolice u crevima, čak iako roditeljima izgleda da se dete dovoljno prazni svakodnevno, što se može proveriti rendgenskim snimkom. Ovo zadržavanje se objašnjava činjenicom da ona moraju tokom boravka u obdaništu da se uzdrže “što duže” od odlaska u toalet da ne bi propustili “zabavu”, dobili prekor učiteljice ili zato što jednostavno zaborave da pitaju da li mogu do toaleta.
Najveći broj roditelja sanja o danu bez menjanja pelena i ne želi da ima preterane veze sa onim što dete “radi” u kupatilu. Ali, nemojte se previše skoncentrisati na vaše želje i slobodu. Obratite pažnju na navike vašeg deteta i sačekajte trenutak kada je ono spremno za savladavanje ovog zadatka.
|
|
|
|