|
Anoniman -> RE: Uspomene ... Ljudi , mesta , događaji (15.2.2011 14:19:38)
|
Moj pokojni očuh je bio predivan čovek . Od one vrste neprimetnih i povučenih , a srdačnih i dobroćudnih ljudi .
Nije puno pričao . Kao da se plašio kako će ljudi protumačiti nerazgovetne rečenice rasparčane njegovim oštećenim sluhom .
Umeo je ponekad da "lupi" nešto , ali se zbog njegove dobrodušnosti niko nije podrugljivo smejao , nego nam je svima to bilo jako simpatično . Sećam se njegovog odgovora , gledali smo film , i ja ga pitam koji je to film , a on , onako po srpski , kaže "to je JAMES Bond" [sm=smiley1.gif] .
Sećam se svoje prve cigarete , njega koji me je zatekao "na gotovs" , nasmejao se i rekao "pa ne stoji ti ta cigareta baš lepo , ali ako moraš ..." . Od tada je on znao da pušim , a mama je saznala tek posle par godina ... Nije me izdao [sm=smiley1.gif]
Sećam se i naših prvih mesec dana bez mame , koja je otputovala u inostranstvo . Ja sam "kuvala" . Jednom sam skuvala tako slan grašak da je terao suze na oči . I počela da plačem . A on video suze ,uspaničio se , uzeo pun tanjir , pa počeo da jede . I kaže "ma nije strašno" . A ja počela da se smejem , i odmah mu donela pola litre vode , da "gasi" . [sm=smiley1.gif]
Sećam se i perioda kada je mama bivala sve više uznemirena . Krila je neke papire , nalaze ... Nakon nekog vremena skupila je hrabrosti da mi kaže da B boluje od raka . Nisam poverovala . Meni je to bilo nemoguće . On ne može biti bolestan !
Potrudili smo se da on ne sazna . Možda će nas neko osuđivati zbog toga , ali , poznavajući njega - procenili smo da je tako najbolje . Klonuo bi duhom . Predao bi se . Odustao . Nestao ... Ovako , potrudile smo se da njegovo preostalo vreme ulepšamo , da uživamo , da se volimo ... I tako je i bilo ... Puno smeha , radosti , zagrljaja . Sećam se kako su se mama i on masirali oklagijom [sm=smiley36.gif] , i to onom što ima male drške sa strane . Mama ga je kritikovala kada ne bi obavio svoje kučanske poslove (jer je bio vitalan , uprkos bolesti , i do zadnjeg dana na nogama) , a uglavnom kada bi zaboravio da "iznese smeće" (čitaj - skromni zamotuljak laganih stvari koje je mama pripremala da on "muški" odstani iz kuće [sm=smiley1.gif]) . Nismo dozvolile da se oseća "bolesnim" , niti da primeti da se išta promenilo .
Njegov kašalj i povremenu malaksalost pripisivale smo upalama pluća , virusima koji su harali , pa i njegovom višedecenijskom pušačkom stažu . Jednom , kada sam ja posle par meseci doputovala iz CG , mama mi je rekla da je B krenuo na hemoterapije , i dogovorile smo se da ja idem sa njim . Prihvatila sam , ma ne bi ga ja pustila samog , nema šanse . I , došli mi u bolnicu , pa na onkologiju , koja je bila spojena hodnikom sa odeljenjem za dijabetes . Seli na tvrdu , drvenu klupu , čekamo . On gleda plakate po zidovima , silne natpise "pobedite rak" i slično , pa se čudi , oči mu se šire , postaje nervozan . Pratim šta se dešava , a on me u jednom momentu pita : "A što si ti mene dovela ovde ? Ja treba da primim infuziju a ovde sve nešto vezano za rak " . U mojoj glavi haos . Šta da kažem ? Setim se , uzmem nalaz laboratorije i "ljutito" počnem da mu pokazujm prstom na rezultat šećera : "Eeeee , šta što sam te dovela , smlatio si juče tepsiju princes krofni , pogledaj šećer koliki ti je . Vidiš da je ovde za dijabetičare ambulanta , moraju da vide šta će sa tim , možda da ti promene infuziju ..." On me gleda , odmah mu je lice dobilo boju , smeška se , i teški kamen zabrinutosti pao mu je sa ramena . Pao , meni na savest ... Tada sam ga prvi i jedini put slagala ...
Umro je 2.oktobra , pred zoru . Tiho , bez patnji , bolova . Do poslednjeg dana se smejao , šetao . Mama je dala sve od sebe , i on do poslednjeg dana nije pao u postelju . A rekli su nam , rekli su nam da će se samo odjednom ugasiti . Rekli su da će se ugasiti 3 meseca nakon postavljanja dijagnoze . A ugasio se posle 3 godine . Spokojno , bezbrižno , na rukama moje mame .
Na početnoj strani knjige koja je objavljena par meseci nakon njegove smrti pisalo je :
"Tebi , koji sada , ušuškan u oblake
kroz Nebeski Durbin proviruješ u moje strofe ...
Znam da ovih dana nebom odzvanjaju fanfare u moju čast i da , tamo gore , slaviš .
I da si ponosan.
I treba da budeš . Jer , ova knjižica je tebi u čast ... Tvoje prvo unuče ..."
[sm=smiley27.gif]
|
|
|
|