|
amela b -> RE: Nedonoščad (29.11.2009 1:41:19)
|
jao sva sam se naježila,pa ti i ja smo proživljavale sličan pakao[image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley19.gif[/image].U trećem mj. moje trudnoće prokrvarila sam i otkriven mi je miom na posteljici koji je pukao i plodna voda je počela da odlazi.Ljekari mi nisu ulijevali ama baš nimalo nade da bi moja beba mogla ostati živa.Ponudili su mi abortus jer još nije bilo kasno,tek su 3 mj. trudnoće.Lutala sam od doktora do doktora u potrazi za samo jednom riječju a to je NADA.Dragi Bog mi je tako na put stavio dr. Šestić Malika koji mi je rekao da su šanse male ali ipak postoje.Iako su mnogi predlagali abortus mojesrce je govorilo da nastavim dalje...U 4mj.trudnoće beba je imala samo 300gr.,otišla sam u bolnicu da ležim i čuvam trudnoću.krvarenje je trajalo već mjesec dana i nije prestajalo a plodna voda je kako se obnavljala tako je i odlazila. Na ultrazvuku se ustanovilo da nemam ni kapi plodne vode,maternica je počela da se smanjuje i pritiskuje bebu ali božijim čudom beba je
bila živa! Jela sam kao luda,pila sam mnoge lijekove,borila sam se svim silama da spasim svoje dijete.U petom mj. sam počela da se otvaram unatoć silnim lijekovima zaspriječavanje prijevremene trudnoće.Jedan od doktora mi je rekao,citiram:"neznam zašto više ne ideš kući i ne pomiriš se sa sudbinom,pa i budala bi uvidjela da od toga nema ništa,to je visoki pobačaj..." Nikad mu to neću oprostiti.Moje psihičko stanje je bilo kritično,već 2mj.sam u bolnici,kući sam ostavila djevojčicu koja ima 6god.i koja je trebala prve školske dane provesti bez mame... osječala sam ljubomoru i zavist prema drugim ženama koje su tu dolazile,zadržale se jedan dan i išle kući sa svojom bebom. Izgurali smo tako bez vode sve do 6.og.mj. kada su nas poslali za Sarajevo jer jedino tamo posjeduju inkubatore za tako male bebe.Ostala sam sa malo para jer sam u Zenici mnogo dala doktorima.U Sarajevu niko neće ni da te pogleda ako nemaš para! Snalazila sam se sama,tražila sam lijekove na svoju odgovornost i onda sam počela da histerišem jer sam shvatila da je jedini naćin da privućem pažnju,osim para,bila histerija. Došao je i taj 21.09 2007g.!Beba je inaće bila živahna i jako se vrtila u stomaku,no taj dan uopšte nisam osječala ništa,niti se vrtio niti je voda odlazila. Obratila sam se doktorici Dizdarević koja me je jednostavno ignorisala.Osjećala sam da moj maleni umire u meni... Pokušala sam ostati pri sebi i pronaći naćin da izazovem kontrakcije jer sam smatrala da ako me odmah porode,možda moj maleni i preživi.Cijeli dan sam provela na hodniku,molila sam da me porode ali niko nije mario jer nisam dala pare. Bio je tada petak i pomenuta dr.je već krenula kući.Zaustavila sam je na hodniku a bilo je mnogo ljudi jer je boli vrijeme posjete. Počela sam urlati na nju i rekla sam joj da ću uzeti nož i sama sebe razrezati ako me danas ne porodi. Ona je hladno odgovorila:"gospođo,šteta je da vas režem,vi ste mladi,bit će još djece a ta beba nema šanse da preživi čak i ako se rodi živa.Ja sam slušala samo svoje srce i insistirala na porodu.Napokon se smilovala,tražila je da potpišem neki papir kojim prihvatam odgovornost jer je i moj život ugrožen,potpisala sam.Stavili su me na sto i počeli pripremati za carski rez,bila sam u šoku,anestezija nije mogla odmah da djeluje pa su povećavali dozu........Probudila sam se kada su šili posljednji konac na mom trbuhu,svi su se uplašili.Samo jedno me je interesovalo"da li je živ?"Htjela sam upitati ali nisam mogla,otvarala sam usta ali rijeći nisu izlazile.Napokon se jedna od sestara smilovala i rekla mi je:"vaš sin je živ,u kritičnom je stanju ali je živ,rođen je sa 1140gr, i dug je 25 cm. Dovukli su me u sobu,čekala sam samo da sestra izađe i dmah sam se uputila da ga tražim,5 minuta nakon poroda. Prišla sam nekom inkubatoru ali je beba bila velika,upitala sam sestru gdje je moja beba i onda se onesvijestila.On je bio u sasvim dr.bolnici na intenzivnoj. U porodilištu sam provela 5 najgorih dana u svom životu,bebu nisam vidjela,ležala sam sa drugim porodiljama u sobi samo što su one imale svoju djecu pored sebe a moja beba se negdje tamo bori za život.Nisam mogla spavati,u snu sam ga čula kako plače i doziva me...
Došao je dan kada sam otpuštena i idem prvi put da ga vidim! Nikada neću zaboraviti taj osječaj,strah strah strah,šta me tamo čeka...Ušla sam u sobu gdje su bila 4 inkubatora,odmah sam mu prišla i prepoznala ga.Počela sam jecati,nešto me gušilo,bio je tako mali...prekriven nekim žicama,mrežica na glavi,puno infuzija i respirator u ustima.Prsti su mu bili debljine čačkalice,a bio je dug samo 25cm.Stajala sam pored njega i molila sam ga da izdrži do kraja.Teško je ovo pisati pa mi zato oprostite na gram.greškama ako ih uočite! Rekli su mi da je u jako kritičnom stanju,dobio je sepsu,pluća ne rade samostalno a on je premalen i postoji mogućnost da ga izgube.Borba je trajala 2mj. Sa mjesec dana ima je samo 900gr.težina je opadala.Jedan dan su mi rekli da ima bakteriju u krvi i da ako počne krvariti na nos i usta to je znak da ga gube.POčeo je krvariti i na nos i na usta,bila sam u šoku,ali na kraju se izborio.Reanimiran je 6 puta,3 puta sepsa,2mj.na respiratoru ali zahvaljujući dragom Bogu sve se završilo na najbolji mogući naćin. Sada imam zdravog jako nemirnog dječaka koji kao posljedicu ima samo nekoliko ožiljaka od uboda ali i to će proći.Jako je živahan,hiperaktivan ali i jako srećan.Poruka svim majkama:"borite se za svoju djecu i vjerujte samo svom majčinskom instiktu!!!
|
|
|
|