Rivana
|
KENGUR-BRAT 451
Ovo je priča o kengurici koja više nije sa nama, priča o ženi koja je preminula na putu da postane mama.
Grad – Beograd, vodeća metropola na Balkanu, mesto – najelitnija klinika na tom istom Balkanu, Klinika za ginekologiju i akušerstvo – Višegradska. Stručnjaci, u šta naravno ne treba sumnjati, najbolji na Balkanu. Sve kao po običaju najbolje, ali rezultat poguban za mladu ženu i njeno dete koje jedva da je ugledalo svetlost dana. Ova priča je upozorenje za buduće majke.
Vesna je 4 godine pokušavala da ostane trudna. Četiri godine pregledi, terapije, pokušaji i sve ponovo ispočetka. Bila je uporna, čekala je dan kada će se to desiti. Poštovala je i slušala savete lekara, njihove terapije sprovodila i konačno su se stekli uslovi da se uradi veštačka oplodnja. Da li je to bila njena prevelika želja ili Božija volja? Uspela je, oplođene su 2 ćelije i konačno za nju život ima pravi smisao. Krenula je stidljivo, obazrivo, ali iz dana u dan bila je snažnija. Mentalno i fizički je sazrevala zajedno sa svojim bebama. Nakon izvesnog vremena saznala je da će imati 2 sina, da su bebe dobro, a i ona se osećala odlično. Sve je bilo sjajno do 31.12.2008. kada odlazi na poslednji pregled kod dr Tulića. Sa pregleda dolazi vesela i zadovoljna i u Novu godinu ulazi sa optimizmom kao nikada u životu.
Požalila se doktoru tada da joj otiču noge i da se slabije kreće zbog toga, ali on joj je rekao da je to normalno za trudnicu koja ulazi u 7. mesec. Posle 10 dana odlazi kod lekara u Dom zdravlja i žali se na retku stolicu i jos intenzivnije oticanje nogu. Prepisuju joj tablete za gvoždje i traže analizu stolice. Vraćaju je kući tvrdeći da je sve to normalno. Greška. Savet budućim majkama ako ih nešto muči, ne verujte više njima nego sebi. Tražite savet od više lekara, insistirajte na detaljnom pregledu. Mi smo pogrešili, verovali smo, nazovi, stručnjacima kojima su stotine žena prepuštene svakodnevno.
Vesna dobija kontrakcije 19.01. u večernjim satima. Odvozimo je na kliniku. Njeno poslednje putovanje. Bila je jaka i hrabra, rekla je "ne brinite, izgleda da ova moja dva anđela hoće napolje". Tako smo je ispratili na porođaj.
Hteli su da odlože porođaj jer su bebe tek ušle u 7. mesec, izvadili plodovu vodu da bi smanjili pritisak i kontrakcije, ali nisu uspeli. 20.01. u 9.00 počinje porođaj. Porađa se prirodnim putem, bez carskog reza. Zašto? Pokušavamo da saznamo. Mali Nebojša izlazi u 9.00, a brat Jovan 9.03. Nesrećno dete se zaglavilo, izašle su mu nogice, Vesnu uspavljuju i čupaju ga napolje. Oba deteta su živa, prvi 1.050 g, drugi 1.080 g. Mali Jovan, izmučen teškim porođajem od prvog minuta pod srpskim nebom počinje borbu za život. Borio se 5h i predao se, otišao, a da ga mama nikada nije videla i dodirnula. Sedam meseci su čekali da jedno drugom legnu na grudi, ali osta samo želja pusta.
Nakon porođaja odlazi na intenzivnu negu radi oporavka. Pre porođaja dobio sam krv majke i plodovu vodu da odnesem do laboratorije "Beomedika" da vide da li ima virusa. Analiza je koštala 20.000 din. Nije zbog cene, nego zbog državnih laboratorija koje nemaju aparaturu za to ispitivanje ili možda ne znaju da to urade. Jadna je zemlja i njeno zdravstvo ako neka privatna laboratorija ima bolje stručnjake i aparaturu od nje. Analize su pokazale da nije bilo virusa. Analiza stolice je takođe u redu. Mama se oseća dobro, normalno razgovara, razumno shvata da je njen mali dečko preminuo i moli se Bogu da njegov brat preživi. Lekari nam saopštavaju da je mama dobro, izgubila je dosta krvi i tečnosti, ali ni reč o ugroženosti njenog života. Prima dozu krvi i uobičajenu postporođajnu terapiju, jedino mi smetamo što pitamo i što bi voleli da popričamo malo sa njom. Intenzivna je, posete zabranjene. Poštujemo to da ih ne naljutimo, dođemo na par minuta da je vidimo, preko vrata razmenimo po neku reč i odlazimo. Čekamo doktore po sat vremena da nam kažu novosti. Poštujemo i to, pa rade ljudi sa dosta pacijenata, nismo mi jedini. Tim lekara je pregledao i kažu sve je to dobro, organizam se oporavlja. Jedna od doktorki kaže ocu "šta vam je, što plačete, ona je dobro". Sve tako do tog crnog petka 23.01. Vesna pada u komu u 16.20h, borba za život traje do 19.55h. Borba je gotova, mama odlazi za sinom koga je izgubila pre 3 dana. Drugo dete ostavlja samo da se bori za Sunce pod ovim žalosnim nebom najbolje metropole na Balkanu.
Stigao sam 15-ak minuta posle smrti, verovatno joj je duša lebdela još uvek nad nama. Zbunjen, u neverici, gledam sestru i mislim da je sve ružan san. Suprug, doktorke, sestre, svi u čudu. Niko ne zna šta se desilo, nema objašnjenja. Ostale pacijentkinje iz sobe u šoku. Pitam, a svuda oko mene muk, najgora tišina koju sam doživeo. Držim je za ruke i molim je da otvori oči i da mi kaže da je ljuta što smo je ostavili samu. Čekam da me izgrdi što sam verovao doktorima (ko im ne bi verovao kad su oni među najboljima na svetu), čekam prekor, ali njega nema. Glasa nema, ali ostaje pitanje za sva vremena. Zašto mi nisi pomogao brate? Zašto me nisi odveo kod nekih malo manje učenih lekara od ovih naših? Zašto...
Tragedija. Otpusnu listu piše doc. dr Glišić od 8.00-9.45 sutra ujutru. Kažu da je jako bitno da ne pogreše datum rođenja, smrti. Ljubazno mi objašnjavaju da je Veja umrla od HELLP sindroma i da je to jako retka bolest koju ima 6-7% trudnica, a smrtonosna je u svega 1% slučajeva (ispitivanja rađena u Americi, čekam podatke iz Srbije). Ne mogu mi reći kada će biti obdukcija. Molim ih da kažu da bi mogli sahranu zakazati. Opet ljubazno kažu da neće biti pre ponedeljka, utorka jer se nakupi vikendom dosta mrtvih. Inače, obdukcija je rađena u vreme dok su mi to pričali, subota ujutru. Čekali smo do srede da bi nesrećnicu ispratili na poslednje putovanje. Opet sam je izdao, ostavio je sam u nekoj hladnjači 5 dana. Hoće li mi ovo sve oprostiti? Vrhunac cinizma i javašluka u nebeskoj državi i njenoj instituciji je skidanje umrlice sa ulaznih vrata. Zgrada je vlasništvo Republike Srbije, Vesna je državljanin te iste Srbije. Po pravoslavnom običaju na kuću u kojoj neko umre stavi se umrlica. Tako to ide po vekovima, tako to ide u narodu, ali ne ide u Kliničkom centru u Beogradu. Ko je to naredio, ko je izvršio? Ne zna se. Teško je razumeti cinizam prema živima, ali ne mogu shvatiti takav odnos prema mrtvima. Gde smo to otišli, gde smo zalutali?
Žene, devojke, buduće majke, neka Vam je Bog u pomoć. Kada zatrudnite vaši su životi ugroženi, kao da ste otišle na ratište. Čuvajte se HELLP-a ili nekog drugog medicinskog čuda koje naši lekari nađu i prepoznaju. Obavezno na pregledima pitajte da li slučajno niste među tih 6-7%. Divim Vam se jer ste najhrabrije. Rađate iako znate kakav pakao Vas čeka. Svesno život rizikujete da bi ovoj zemlji podarili ćerke i sinove. A šta kaže Srbija? Bori se sa "belom kugom" i želi da je pobedi. Sjajno, ali moraš imati ljude koji će negovati i čuvati naše trudnice, a ne ljude koji će ih ubijati. Te ljude niko na silu ne tera da rade u zdravstvu. Nezadovoljnima i površnim lekarima i osoblju se zahvali, a oni koji ostanu treba da znaju da su oni tu zbog pacijenata i da nisu Bogom dani. Srbijo, molim te, stani na put javašluku i neznanju.
Sa sajta MAJKA HRABROST
Zena umrla od kako kazu HELLP sindroma. Plakala sam ko kisa, kad sam citala
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
Rekla bih ovca, ali nisam ovca, baš sam govedo
To mi je odmah palo na pamet.. sta se ceka ako je usla u deveti mesec? 
