leta
|
Prvo da vas pozdravim!
Već neko vreme vas čitam, interesuju me uglavnom teme vezane za decu i odgajanje dece, ali evo jutros baš tražih ovu temu!
Jao, jao, glava me boli... ma ja sam vam u životu večni idealista, verujem u sve i svašta, ali brate nekad ne ide!
Imam problem... kolega s posla. Jbt, radim u firmi gde su svi bezveze i taj jedini svetli lik, krenuo da mi se upucava. Više od pola godine, kako sam se vratila sa porodiljskog, svakodnevno trpim razne poglede i komentare jer se nas dvoje družimo, ali ponašam se u fazonu- baš me briga šta ko priča, jedini je normalan... i sve tako - upoznala sam ga i sa mužem, i on je oženjen, mislim - ok novo poznanstvo, prijateljstvo... Ali, avaj, toga NEMA!!! Ma osećam se tako glupo, lepo smo se družili, imali neke zajedničke teme, pričali o poslu, porodicama, poveze me ponekad kući kad muž ne stigne po mene ... a onda krene izokola da mi puca dvosmislene komentare, pa komplimente, ma užas! Iskreno, nekako me i sramota, valjda zato što više nisam klinka, što sam već iz iskustva znala da je , bar u mom slučaju, muško-žensko prijateljstvo nemoguće, a opet poverovala... Na sreću, taj kolega uskoro odlazi iz firme i pašće mi kamen sa srca. Žao mi je što je tako, iskreno bih volela da se muškarci mogu malo više kontrolisati u tim odnosima 
Eto, izjadah se ovde, ne usuđujem se nikome poveriti, nekako se plašim komentara, možda sam i sama pomalo kriva ... od sada držim distancu... ajde bre imam muža, kloni me se :)))
|
a i ako salje bolje i to nego lepi moj / lepa moja 
potpisujem 
to bi mi nekako bilo 
a verujem i njemu da je obrnuto.
Odštampaj
