|
slakisa -> RE: Daunov sindrom (16.4.2012 4:07:52)
|
Pre tacno sest godina nas kraj je postao bogatiji za tri bebe, Teodoru, Veljka i Pavla...Tada sam bila 11ogodisnja devojcica, i radovala sam se novim klincima jer od malih nogu obozavam decu i umem sa njima, a pogotovu jer je jedan od novih bebironcica, Veljko, upravo moj maleni bata. Medjutim, nekoliko dana posle Pavlovog rodjenja, primetila sam da svi u kraju, pa i moji roditelji, tu temu izbegavaju, govoreci mi da cutim i da se ne raspitujem mnogo. Nekoliko dana kasnije, tata mi je objasnio da je Paki bolestan, i da verovatno nece moci da se razvija kao nas Veljko, i da se obavezno, svako vece pred spavanje zahvalim Bogu jer smo moj bata i ja zdravi. Tako sam i radila, ali mi i dalje nije bilo jasno od cega je to Pavle bolestan i zasto ga jos uvek ne mozemo videti... Zatim sam opet pitala mamu da mi kaze nesto o Pakijevoj bolesti...Rekla mi je da se bolest zove Daunov sindrom, i da ce ona ciniti da se Paki razvija sporije nego moj bata i Teodora. Nakon nekog vremena, Pakijevu bolest smo u kraju svi prihvatili, i shvatili da njemu i njegovoj porodici moramo pomoci na najbolji moguci nacin...Kako su klinci odrastali, razlike izmedju Coke, Veljka i Pavla su se primecivale, svako od njih je prohodao, progovorio, i poceo da koristi nosu u razlicito vreme...Paki najkasnije, ali je opet, uspeo. Sada ima sest godina, za razliku od Coke i mog Veljka u vrtic ne ide, ali ima svoju privatnu vaspitacicu koja je odredjeni deo dana sa njim, i uz pomoc koje on uci stvari koje Veljko i Teodora uce u vrticu. Prica, samostalno seta, koristi nosu, samostalno jede i Pavle je najnasmejanija i najpozitivnija osoba koju znam, prepuna ljubavi. Miran je, poslusan, dobar i prepametan, uz pomoc svih nas, i uz svu nasu podrsku i ljubav, i uz bezrezervnu ljubav svoje porodice, Pavle je uspeo i uspevace da se razvija tik uz svoje vrsnjake, sa kojima provodi svaki trenutak igrajuci se, setajuci i crtajuci. Mog tatu posebno voli, i kada god on nesto majstorise po dvoristu, Veljko i Paja su tik uz njega, posmatrajuci sta on tako zanimljivo radi...Milina je gledati Pavlov napredak, prava je sreca videti njegov osmeh kada upesno spakuje puzle bas kao i Veljko, lepo je videti ga kako seta sa svojom vaspitacicom po nasem kraju, i videti kako se obraduje i kako zagrli svakog stanovnika nase ulice. Pavle je nas ponos, i nas uspeh, i najlepse dete na planeti, koje svog ''gluga Vejka'' voli najvise, i omiljeni su im trenutci u delu dvorista koje je tata pokrio peskom samo za njih dvojicu. Divno je videti njihovo maleno prijateljstvo jer kako moj tata kaze: Prijatelji ne broje hromozome!
Upravo zbog Pakija, mog dragog drugara, verujem u bolje sutra, upravo on je pomogao da se odlucim za izbor fakulteta, i sigurno cu studirati defektoloski fakultet, jer mogu zamisliti kakva je milina biti okruzen ljudima poput Pavla. On je zivi dokaz da su podrska, ljubav, upornost i prihvatanje od strane sredine najbitniji za razvoj ljudi sa ovim problemom! Zato ne okrecite glavu od njih, oni se samo razlikuju od nas jer imaju jedan hromozom viska :) Ali svi se razlikujemo, sto po nacinu odevanja, muzici koju slusamo, po boji koze, kose, ociju...Ako su te razlike prihvatljive, prihvatanje razlike koja se meri jednim hromozomom je maciji kasalj! :) Svi smo mi ljudi, ali retko ko je covek...Lako je doci na necija vrata i zatraziti pomoc. Nikada niste pokusali da pokucate na ista i pomoc ponudite? Probajte, lako je! I donosi divan osecaj. I dok ja ovo kuckam, Paki i Veljko slazu nove puzle, pa budite pozdravljeni od njihove 17ogodisnje seke i ''glugalice'' i ne zaboravite da ste nam svi dragi, nezavisno od toga da li ste iste veroispovesti, nacionalnosti, da li slusate istu muziku kao mi, da li imate istu boju koze kao mi, kose, ociju, 46 ili 47 hromozoma! :))) ♥
|
|
|
|