Anoniman
|
Pre Njega bila sam u vezi sa nekim ko je bio pun para . Volela sam tog nekog , bez obzira na novac koji je imao . Posvetila sam mu 3 najlepše godine života , bio je dobar čovek , nežan , pažljiv . Želela sam sve s njim , želela sam decu , brak , sve . Bila sam uz njega i kad je plakao i kad se smejao , kao i on uz mene . Imao je sve , stanove , automobile , posao koji se razvijao . Voleo me je , iskreno , jako , znala sam to po svakom njegovom pogledu , dodiru . Čekala sam da me zauvek učini svojom , volela sam ga . Čekala , čekala ... On mi je kupovao sve ... sve osim prstena . A meni ništa nije trebalo ... Ni njegove večere , ni krpice ... Meni je trabao on ... Posle skoro 4 godine veze i čekanja - rekla sam mu da odlazim ... Da želim porodicu ... On je ćutao par minuta , a zatim mi poželeo sreću ... Došla sam u novi grad ... Spakovala srce u džep , pa put pod noge ... Njega sam upoznala baš kad su rane počele da zaceljuju . Dugo smo pričali , a da se ni videli nismo . Jedno veče došao je da me izvede na piće u svom starom , punoletnom automobilu domaće proizvodnje . Imao je tremu , pričao koještarije . Njegova košulja nije bila iz poslednje Armanijeve kolekcije i cipele nisu koštale 300 e ... Ne , nije bio od one fele "lovatora" , naprotiv ...Naime , nije mnogo toga imao ... Ali ... imao je to neko vragolasto srce , tako dobrodušno , tako domaćinsko ... Uselio me je u njega bez bojazni ... Jednog dana , od devojčice na ulici kupio je zavežljaj maslačka za 20 din i zaprosio me na sred šetališta ... Venčali smo se u prisustvu 20-ak ljudi , nismo imali za više ... Skromno je bilo , "samo sandalice , prstenčić i u kosi venčić od ivanjskog cveća ... " Bili smo jako , jako srećni ... Ali ... Mesec dana nakon venčanja on ostaje bez posla ... Ostaje jedna plata i podstanarske kirije i depoziti ... Jedne noći nam upadaju u stan i odnose nam sve što smo imali ... Lopovi , narkomani , ko će ga znati ... Ostajemo bez dinara , bez igde ičega ... Plakala sam ceo dan , tad sam prvi put saznala šta znači NEMATI ZA HLEB ... On me je ljubio i govorio da se ne brinem , stvoriće mi ... Odlazio je rano ujutru od kuće , radio šta god je znao (a mnogo toga zna , pozlatilo se !) , popravljao razne el. aparate , računare ... Bio je spreman i da kopa kanale , ma sve ... Paralelno je konkurisao na svaki mogući posao , od portira do direktora ... Sve bi prihvatio ... Radio je kao mrav , a uveče dolazio sav srećan kući i polagao na sto dragocenu hiljadarku ... Znam da je toliko puta bio gladan , jer je hteo da donese više novca ... Ja sam radila , a moja plata je odlazila na stan i na režije ... Znam da mu nije bilo lako kada je morao da mi traži novac za suvu kiflu ... Ali , uveče ,kada bi se ušuškali jedno pored drugog - ceo svet bi bio naš . Voleli smo se , i bili jači od ičeg ... Ljubio me je pospanu kada je odlazio da crnči , šaptao "ne brini , sve će biti u redu , volim te " ... 8 meseci je bio bez posla... Ja sam ga podržavala , verovala u njega ... A nije nam bilo lako , sam Bog zna ... I onda , odjednom , veoma dobra firma prepoznaje njegov kvalitet ... Dobija posao menadžera ... Ostavlja odličan utisak ... Hvale ga i u rekordnom roku primaju za stalno ... On presrećan ... Dobija službeni auitomobil ... Dolazi kući , dugo me ljubi , i zahvaljuje mi se za svaki dan koji sam mu poklonila, za svaki osmeh ... "Ti si moja snaga" , govorio je ... Sada živimo skromno , ali mnogo , mnogo lakše ... On radi i obožava svoj posao , ja dobijam stalni radni odnos ... Jedne noći , posle mora ljubavi , začeli smo Sreću Nad Srećama ...koju on upravo ljubi i sa njom ponosno priča , iako je veličine jagode . "Tatin anđeo" , šapuće negde u moj pupak ... Onaj frajer sa početka priče više ne uživa u svojim novcima ... Sam je , svi drugovi su mu se poženili , a čujem da svoje Armani košulje oblači kad ide u kafanu , gde kiti tamburaše očajan ,a čaše lomi najčešće uz onaj deo : "rek'o sam idi i drugi te uze , tek sada vidim koliko se kajem" ...
|