Torbica
|
Mene je prva cerkica mustrala u startu, uh... I dobijem savet da procitam knjigu Naucite dete da spava od Nevene Lovrincevic, koja je inace i klinicki psiholog ali i majka troje dece, ta me knjiga preporodila, celih 100injak strana i brzo se cita, i upalilo je. Cela poenta je u tome da dete ne oseca odbacenost i ostavljenost kad se stavlja da spava ali da nauci samo da zaspi. Zato se budno stavlja u krevetac, uz mamino mazenje i pesmicu ili vec, i kaze mu se da sad ide da odspava... I onda se u odredjenim vremenskim intervalima vracas svakih par minuta (ima u knjizi po danima koliko ali mi je kod drugarice) sa osmehom, kazes tu je mama ali beka sada treba da spava, pomazis je i tako nekoliko puta. U medjuvremenu se dete umori i zaspi, ali stvarno. I onda se ti intervali produzavaju da bi 5og dana na 15 minuta mama ulazila kod deteta, 5 puta koliko se secam. Dakle, ne uzima se iz kreveca, pomazi se i da podrska i ostavlja. Nakon par dana skonta da ni kukumakanje ni plakanje niti bilo sta mamu nece pokolebati. Tako sam sa cerkom, a sina od starta nisam uspavljivala, pa nisam imala tretman sa njim. Cela ova prica je najvise zbog nocnog budjenja jer se svi mi par puta tokom noci probudimo kao i deca, pa ocekujemo iste one uslove koje smo imali kad smo zaspali. Kaze u knjizi, zamislite kad biste shvatili da vam nema jastuka, bili biste jako frustrirani.. Isto tako, dete koje je uspavano uz dojku, nosanje ili bilo sta drugo... ocekuje te iste uslove da bi ponovo zaspalo, zato se i buni i place. A kad ga naviknete da zaspi samo, probudi se, okrene na drugu stranu i nastavi, konta, aha, cebe, meda, sta god i to je to... A ne, dojka, mamina kosa, ljuljanje ili vec.. Srecno u svakom slucaju, nije lako ali nije ni tako strasno. Kad pomislis - sita je, suva i pomazis je, znaj da je to prvenstveno za njeno dobro!
|