Anoniman
|
IZVORNA PORUKA: Verus
Tasha, sve zavisi gde zivis i koliko zaradjujes-recimo da je 1000eura 1000 dolara (ili tu negde), sa tim bas ne mozes puno, rata mog kredita za kucu je toliko. Do pre godinu i po mi smo mogli ziveti od moje plate a stedeti platu od mm, sada to vise ne mozemo, sve je poskupelo a plate nisu otisle gore (to vam vec zvuci poznato), tako da sada nema vise stednje...Ono je sto je puno bolje jeste to sto su krediti pristupacniji, i puno povoljniji...
Da, ne možemo ovako da poredimo...  Naravno, ni u Srbiji za 100eur ne možeš sve što sam nabrojala, ne možeš ko svet da kupiš ni osnovne potrepštine za kuću.
Živela sam godinu dana u Budimpešti. Fenomenalan grad. Fenomenalno iskustvo. Zašto nisam ostala tamo na studijama, to je neka druga priča, o kojoj ne želim da pričam. Možda sam trebala... 
Moram napomenuti da mi je u Budimpešti (u daljem textu: Bp) bilo super, prvi put sam bila sama, bez roditelja da živim (ne računamo u ovo "sama" odlaske u Englesku, Francusku na koju nedelju), ali je olakšavajuća okolnost bila ta da sam išla u srpsku školu, i družila se sa vršnjacima koji su isto tako sami. Druga stvar je da mađarski govorim na nivou maternjeg jezika. Ono što sam htela da kažem jeste da mislim da deci treba dati šansu da vide nešto što valja. Tada kada sam ja otišla u Budimpeštu, bankomati su u Srbiji bili misaona imenica. Tramvaj, metro... Jel verujete da poznajem ljude koji sa svojih 30 god nemaju pasoš i nikada nisu bili u inostranstvu? Tamo sam naučila da se borim za sebe.
Mali primer... o tome kako smo mi tretirani tamo... Imala sam Boravak na godinu dana. Pred povratak za Srbiju, morala sam boravišnu knjižicu da vratim u policiju. Ušla sam, na svim šalterima tišina i kulturan red, sem na jednom gde su Srbi i Kinezi. Nema reda, svi urlaju, vise na onom pultu. Bila sam strpljiva jedno vreme, onda mi je pala roletna, pa sam glasnije progovorila na mađarskom, da ja samo hoću teti da dam ovu knjižicu. Valjda zbog mađarskog, ili zbog mog prodornog glasa , preko "reda" mi je uzela boravišnju knjižicu. Tog momenta sam naučila nešto što mi je ostalo za ceo život. Imali smo situacije da je mama došla za Bp da uzme neke papire, da se zadržala duže od planiranog jer su je svaki dan vraćali nakon celog dana prestojanog u datoj službi. Dok meni nije pala roletna (opet  ), i otišla sam i nabavila joj papire za sat vremena. Kada živite negde, jako je bitno da upoznate njihove običaje i ono kakvi su ustvari, i kako ćete vi u tom njihovom mentalitetu što brže da se snađete.
Pri upisu u školu nam je rečeno da moramo da plaćamo zdravstveno osiguranje. Svaki put kada uplatiš, lupe ti pečat u knjižicu. Par meseci smo svi plaćali redovno, onda su ljudi polako prestali da plaćaju. Mislila sam "Šta sam ja budala, pa plaćam?", pa sam i ja prestala da plaćam. Razlika je bila u tome da ja nisam te pare tražila od roditelja i potrošila ih, nego sam ih sklanjala. Valjda mi u datom momentu ništa nije trebalo... Pred kraj godine ušla je direktorica u razred i rekla da hoće sutra da vidi knjižice na uvid i svako ko nije plaćao neće moći da maturira. Jasno vam je koliki je haos nastao. To je bilo oko 50eur mesečno za bar pola godine koliko nismo plaćali, za šta roditelji misle da su deca uplaćivala... Uradila sam sledeće: Sledeće jutro sam ustala, otišla kod školskog lekara, uspešno objasnila da sam prethodnu noć imala proliv i da sam užasno malaksala, da bih danas da odspavam (proliv - ne može da se dokaže da li sam ga zaista imala), onda sam otišla da pokupim čekove na koje treba da uplatim zdravstveno, pokupila parice koje sam sačuvala, otišla i uplatila. Sledeći dan sam se pojavila u školi sa overenom zdravstvenom knjižicom i opravdanjem za školu. Znam, zvuči glupo, kao "Oh Bože, jel ti treba dati orden za to?", a ja vas pitam, koliko dece vaspitane u Srbiji takve stvari radi samo, a koliko njih to jednostavno da mami kao problem.
Hoću da kažem, da sem što inostranstvo pruža deci više, treba ih u jednom momentu "baciti" u beli svet - da se snađu sami. Tako će najbolje da nauče neke osnovne životne stvari.
|
Ne mogu da budem mirna i da živim od danas do sutra, da obezbedimo stan ali zato nema letovanja, zimovanja, svega onoga što je deci jako važno a što bi bilo luksuz... U narednih 5-10 godina još i mogu da nađem sjajan posao u inostranstvu, a posle toga ću biti već malo matora i za takve akcije i za takve poslove. Zato sada lupam glavu... a mm ne pomaže, kaže ako baš nikako ne može ovde onda ćemo da razmišljamo - bojim se da će tada biti kasno za razmišljanje.
Odštampaj
