Didy
|
Joj, draga, ne znam da li je to baš pametno... naviknu se oni brzo i da ih ljuljuškaš i da zaspu samo dok ih dojiš i da spavaju sa tobom u krevetu, a što su stariji, posle ih je sve teže odučiti od toga. Kad je juče moglo, zašto danas ne može.
Potpuno te razumem i da si umorna i iscrpljena, ali ja sam uvek bila za varijantu - bolje da se pomučim dan, dva, mesec, zarad mirnog sna narednih godina.
Nisam Stefana nikad donosila kod nas u krevet, jer mi je to bio princip od samog početka. Ustajala sam i dojila ga u sedećem položaju (desetak minuta podoja 2x noću kad je bio mali i čim ga vratim u krevet, on nastavi da spava) i sad mi je drago zbog toga, jer zna gde mu je mesto za spavanje. Kad ga pitaš gde spava, on pokaže na krevetac, a kad ga pitaš gde spavaju mama i tata, on pokaže na naš krevet.
Možda da probaš polako da mu izbaciš makar taj prvi podoj oko 1h noću. Ako neće vode na cuclu, probaj da ga maziš malko dok se ponovo ne umiri i ne zaspi. Ili u krajnjem slučaju, podoj ga i vrati u krevetac.
Ja bih ti savetovala da budeš uporna u tome da ne spava na sisi, jer kao što i sama kažeš, to predstavlja mučenje za tebe, ali i on ima isprekidan san. Možda će se malo buniti, ali ako budeš dosledna i on shvati da ne pristaješ na drugu opciju, odustaće. To je ono - nekoliko noći lošeg spavanja i pomalo plakanja zarad mirnog sna narednih meseci i godina. Jer oni su ono što mi stvaorimo od njih, tj. traže ono što smo im dali. Naravno da im je lepše da spavaju pored nas, ali ja mislim da je za bebu bolje da je u svom kreveticu, mirnije je, čistije i lakše oboma, u smislu da ne budite jedno drugo čim se neko malo pomeri. Što su stariji, traže više - mesta, pažnje, maženja tokom sna, što znači dodatne komplikacije. I onda ti jednom pregori i kad hoćeš sve da promeniš, shvatiš da si već duboko zaglibila i da ti treba mnogo više živaca i vremena da namestiš onako kako bi trebalo, što je sa nama bio slučaj. Od početka smo imali problem sa uspavljivanjem - imao je grčeve i smirivao se tako što se uspavljivao dok ga dojim. U početku je sve to bilo slatko i jednostavno, posle je počelo da se komplikuje.
Moja drugarica je oboje dece od prvog dana naučila da ih spusti u krevetac, oni se malo poigraju sami sa sobom i zaspu, što je po meni mnogo normalnije od bilo kakvog uspavljivanja. Oni srećni, naspavani, ti takođe i imaš mnogo više energije za dnevno druženje i maženje.
Opet, izbor je samo tvoj, ovo su moja shvatanja. Mislim da mi preterujemo sa tim - žao mi ih da plaču, pa skačemo na svaki njihov mig. Tako ih ne pripremamo za svet u koji će otići jednog dana, a koji se ne vrti samo oko njih.
_____________________________
Na pučini je mir... I mir će nas udaviti...
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
Jeste smor, ali baš! No, isplati se. 
Da ga samo spustim u krevetac i da se nadam da ce zaspati sam zvuci kao dobar vic, to je u nasem slucaju verovatno nemoguce
i tek onda kreneš. Beba mora osetiti da si odlučna, ali nikako gruba. Mora osetiti da je voliš i da se ne ljutiš na nju. Onda će sve ići mnogo brže. I tvoj muž mora da istrpi tih prvih par dana (i noći), ali morate biti istrajni i sigurno će upaliti. Ako on ne može da istrpi plač, nek se preseli u drugu sobu na dan-dva, važno je samo da ne prekidaš kad jednom počneš, jer će beba onda znati da može nekad da dobije i ono što hoće, ap će još duže plakati. 
