|
Zlatna ribica -> RE: Panični poremećaj (2.8.2009 22:50:17)
|
Otvorila sam ovu temu, jer mi je potrebno da vidim da nisam sama u ovom problemu i da ima jos zena koje prolaze kroz isto. Nadam se da ce mi takve odgovoriti.
Imam panicni poremecaj, iliti strucnije " generalizovani anksiozni poremecaj" , sto ce reci da sam u gotovo stalnom stanju straha, i to od neke neizvesne, nepoznate opasnosti. Taj strah je nastao sa razlogom ( kao reakcija tela na dugo potiskivanje i gutanje besa i nezadovoljstva u sebi), manifestovao se prvi put pre 3 godine, ali se ni do danas nisam izborila sa njim.
Kada su napadi panike poceli, ja sam mislila da umirem od infarkta. Posto se to desavalo svaki dan po nekoliko puta ( bez povoda, bez najave, odjednom), a ja, hvala Bogu, ziva, shvatila sam da je problem negde drugde. Ko nije osetio taj strah, nece shvatiti koliki je njegov intenzitet i koliko je razoran i paralisuci. Otisla sam kod psihijatra u dom zdravlja, dobila lekice (ksalol) i isla svake druge nedelje kod njega na terapiju. Terapija mi je neizmerno pomogla, usla sam u najdublje ambise svog bica i videla koliko sam puna strahova i izneverenih osecanja, razocarenja i iznad svega koliko sam celog zivota bila naivna i ispadala budala. Mnogi moji strahovi dobili su svoj koren, shvatila sam zasto se javljaju, i to je bio ogroman napredak, jer sam znala protiv cega se borim. Terapija je trajala osam meseci, za to vreme spoznala sam svoje do tad nepoznato "ja", osnazila se i postala spremna da se sa problemima odraslih osoba suocavam na odrasli nacin, racionalno, bez preuvelicavanja i bez strahova.
Osim kod psihijatra, isla sam i kod kardiologa, uradila SVE moguce analize i konstatovano je , hvala Bogu, da je sa mojim srcem sve u redu i da imam samo fizioloske povremene ekstrasistole, iliti "preskakanja". Nikakva terapija nije bila potrebna.
Oba lekara (psihijatar i kardiolog) su doprineli mojoj stabilizaciji i posle tog mucnog,ali prociscujuceg perioda od 8 meseci, ja sam se vratila normalnom zivotu i funkcionisanju. Udala sam se, rodila dete.
Prosle godine, dakle u prvoj trudnoci, pocele su ponovo da mi se javljaju te ekstrasistole, povremeno, ali sam to pripisivala ginipralu. Nakon porodjaja, "preskakanja" su prestala. Medjutim, ponovo su poceli strahovi, ovaj put za bebu, njeno zdravlje. Beba je, hvala Bogu,dobro, zdrava, normalna, ali sam ja pocela da panicim u kategorijama " sta bi bilo kad bi bilo" i razvijala najcrnje moguce scenarije. Stvar je u tome sto su mi se takve misli rojile i obuzimale me nesvesno, pa dok ih osvestim, ja sam vec potonula potpuno u depresiju i strah i ne mogu da odagnam takve misli.
Kako je beba rasla, takve misli su mi se redje javljale, hvatala sam sebe cim pocnem da "razvijam" crni scenario, pa se trgnem i viknem na sebe "prestani odmah i misli o lepim stvarima u buducnosti, o sinovoj svadbi kad poraste, o unucima".
I opet se sve smirilo.
Sest meseci posle porodjaja ponovo sam zatrudnela, i evo me sada u VI mesecu trudnoce. Drage moje, meni je opet pocelo da "preskace", kao ludo, i ja sam opet razludjena i puna strahova, sada i za bebu i za sopstveno zdravlje. Negde duboko u sebi svesna sam da je problem u mojoj glavi i da moj strah od srcanih bolesti nema realnu osnovu, ali se bojim da cu tako vremenom zaista i navuci sebi neki kardioloski problem, snagom svog ubedjenja da nesto nije u redu.
Mozda je ovaj put po sredi to sto se brinem kako cu izdrzati sa dve bebe u kuci, kako cemo finansijski to podneti, kako cu sa otplatom kredita jos 6 godina izdrzati da nahranim i obucem decu ... Kazem "mozda" jer nisam sigurna. Ginekolog mi je rekla da u trudnoci jeste normalno povremeno da srce "preskoci" ali ne cesce od 2 puta nedeljno. Meni "preskoci" po 5-6 puta dnevno. Otisla sam ponovo kod kardiologa, uradio mi je EKG i rekao da je sve u savrsenom redu, ali da mozemo ponoviti eho srca i holter-sken ako ja zelim da se bas detaljno proverim. Naravno, posto sam panicar, da cu to i uraditi, cim finansijski stanem na noge (cim proslavimo sinov prvi rodjendan).
Drage moje, ja se gusim u strahu svakog trena, meni nestaje vazduha, i puna sam tuge i nespokoja zbog toga, to me ometa u normalnom funkcionisanju i ogranicava moja razmisljanja samo na dnevnu bazu, danas za danas. Osecam kako opet tonem u onaj bezdan, a ne smem to sada, sada imam sina i uskoro cu imati jos jednog sina, ne smem zbog njih, a ne znam vise kako sebi da pomognem.
Izvinjavam se sto sam bila ovako opsirna, trudila sam se da budem sto sazetija a da kazem bitne stvari.
Volela bih da mi se jave zene sa slicnim iskustvima, da mi kazu da nisam sama i nisam jedina u ovome i da se iz ovoga moze izaci.
|
|
|
|