RE: Poezija u meni

RE: Poezija u meni (Puna verzija)

Forum >> [Porodični život] >> Naša svakodnevica >> Knjiga i film

Poruka

Ana RR -> RE: Poezija u meni (20.9.2010 9:07:02)
[image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley1.gif[/image]

Ana RR -> RE: Poezija u meni (20.9.2010 9:11:53)
SVE BOJE SVETA Čudan je ovaj svet u meni kad se od lišća zazeleni, ili poplavi kao svila od dečje kose i ptičjih krila. Čudan je ovaj svet u meni kad sve požuti i porumeni. Van mene dosta boja živi. Van mene katkad svet i posivi. Ili se smrači i naoblači. Dobro je zato što postoje i ove moje lepše boje. I neki osmeh sunčan i plah. I vetar nečujan kao dah. Pa sve kad trne i sve kad vene, kad tmurno izgleda svet oko mene, u meni bukti sto vatrometa nekakvog lepšeg, samo mog sveta. Ponekad poželim da podelim moje rumeno sa gradom celim. I moje belo sa žutom travom. I moje žuto sa noći plavom. I moje plavo sa rekom snenom. Jedino čuvam ono zeleno. Za neke oči što nisu moje, al iz njih rastu, odavno rastu sve druge oči i druge boje.

Anoniman -> RE: Poezija u meni (29.9.2010 14:32:00)
Mesec i njegova baka U šumi staroj oganj gori, blista u mraku na kraju sveta, kad bliže priđeš - od srebra dvori, po njima mudra starica šeta. Nad krovom plavi vije se dim, tu živi Mesec i baka s njim. Od sinoć Mesec kod kuće nije, a baka čeka... prolaze sati... Moraće, bog'me, i da ga bije kada se zorom u dvore vrati. Niti je sluša, niti je pita, čitave noći po nebu skita. "Ala će sutra šiba da radi! Svrbi me ruka" , baka se sladi. Dremljiva ponoć po šumi lunja, a stroga baka na pragu kunja, drži u ruci od breze prut. A nebom dotle, po modroj vodi, skitnica Mesec pučinom brodi, u moru zvezda dukat žut. U samu zoru maglica pade, ozeblom šumom zaigra kos, umoran Mesec domu se krade, oprezno ide, plašljiv i bos. Šunja se Mesec, utvara prava, kad, gle, na pragu, bakica spava. spustila glavu, srebri se kosa, na prutu trepti jutarnja rosa. S drveta, utom, hitra i laka, pred kuću skoči brbljiva svraka, zakrešta zlobno repati vrag. "Drž'te ga! Ua! S neba je pao! Čitave noći zvezde je krao! Pogledaj, za njim - blista se trag!" Potrča Mesec brže neg' oči, kroz vrata šmugnu, u krevet skoči, a svraka opet galamu stvara : "Pobeže skokom! Drži ga, stara!" Jadna se, baka, iz sna trže, zbuni je dreka i rumen sjaj, pa svraku pita što može brže : "Otkuda? Šta je? Da nije zmaj?!?" "Kradljivac zvezda u tvojoj kući!" povika svraka "Treba ga tući!" "Pogađam ko je" - baka se seti, u dvore korak upravi svoj . "Kradljivac koji s neba leti, niko je drugi, već unuk moj". Prilazi baka krevetu tajno, i lice gleda zlaćano, sjajno, u plavoj kosi zvezdani prah. "Kuda li noge njegove jezde? Visine voli nebo i zvezde, kako ga nije u noći strah? Moram ga tući - tu druge nije!" I baka uze sandale sive, brezovim prutom po njima bije. "Vi ste za skitnju njegovu krive! Zašto nosite unuka mog širinom neba zvezdanog?!" Sandale trpe batine mnoge, i složno škripe "Krive su noge!" Noge se bune "Kriva je glava, noću je budna a obdan spava". Baka se ljuti "Pogledaj vraga! Zar ova glava, rođena, draga? Prije ću za brk Bauka vući, negoli snenog unuka tući. Izmlatiću ga al' drugi put..." to reče baka i baci prut ... Ovo je moja NAJOMILJENIJA DEČIJA PESMICA . Poklanjam vam je u celosti . [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley27.gif[/image] Želim da naša deca uče i čitaju ovakve priče . Ne želim prasad koja se valjaju u blatu , ne želim Digimone i Pokemone . Želim samo malo predivnog Branka Ćopića [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley27.gif[/image]

Anoniman -> RE: Poezija u meni (29.9.2010 14:34:59)
Prije ću za brk Bauka vući, negoli snenog unuka tući. Izmlatiću ga al'' drugi put..." to reče baka i baci prut ... Btw - ovaj mi je deo , kao malenoj , uvek bio najomiljeniji [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley36.gif[/image] Valjda što je vragolan Mesec izbegao batine , na kraju [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley36.gif[/image] Čak mi je mama i prepričavala moju radost , kada , na kraju pesmice , sva srećna izgovorim : "... to jece Baka i baci pjut ... " [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley36.gif[/image]

Anoniman -> RE: Poezija u meni (29.9.2010 15:01:33)
Imamo li temu za prozu ??? [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/zmeden.gif[/image]

Anoniman -> RE: Poezija u meni (29.9.2010 17:49:47)
Samo da napišem da ona gore pesma nije u celosti , kao što sam napisala [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley9.gif[/image]. Cela pesma je ooooogrromna , nađoh je malopre , a kad bi i taj ogromni deo postavila ovde - proterali bi me sa svih RR na planeti [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley36.gif[/image]

jabudic -> RE: Poezija u meni (12.4.2011 21:52:26)
Za staru krnjavu- Čarls Bukovski Poznajem jednu ženu Koja stalno kupuje slagalice Kineske Slagalice Pločice Žice Djeliće koji se na kraju sklope U neku cjelinu. Ona matematički Rješava sve svoje Slagalice Živi pored mora Iznosi šećer za mrave I vjeruje Iz dna duše U bolji svijet. Njena kosa je sijeda, Rijetko se češlja. Zubi su joj krnjavi. I nosi široke, bezoblične, radne Kombinezone na tijelu koje bi Većina žena voljela da ima. Godinama me nervirala Onim što sam smatrao njenim Hirovima Kao što je potapanje ljuski od jaja u vodu (da njom zaliva biljke kako bi dobile kalcijum) Ali, kad na kraju razmislim o njenom Životu I poredim ga sa drugim životima Blještavijim, originalnijim Ljepšim Shvatim da je povrijedila Manje ljudi nego iko koga znam (a pod povrijedila mislim samo to, ništa više.) Prošla je kroz teške periode Kada je možda trebalo Više da joj pomognem Jer ona je majka mog jedinog djeteta I nekad smo se mnogo voljeli Ali prošla je kroz to. Kao što sam rekao, Povrijedila je manje ljudi Nego iko koga znam I ako se tako gleda, Eto, Stvorila je bolji svijet. Pobijedila je!

jabudic -> RE: Poezija u meni (13.4.2011 19:26:21)
Pjesma za nas dvoje -M.Antic Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu. Kuda cu? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zasto se nismo sreli nikad? Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. Al'' ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci-prosla. Ne znam. Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli. Da,mora da je tako.

jabudic -> RE: Poezija u meni (13.4.2011 19:28:45)
Vito Nikolic -I opet jesen I opet jesen. Opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću, i opet stare crne slutnje, i opet -sam si, Nikoliću. I opet neka pisma duga, očajna pisma -bez adrese, a nigdje drage, nigdje druga, samo ta jesen. Opet jesen. A šta ako prosviram taj metak kroz ovo čelo neveselo, a onda počne sve ispočetka: život, stradanja, pa opet -čelo. A šta ako nema zaborava, ako je to samo vječna igra kruga? A šta ako tamo ispod trava, boli ova ista ljudska tuga?

Anoniman -> RE: Poezija u meni (19.5.2011 12:49:42)
Da li sam ti ikad pričala koliko volim ovaj život ovaj život od memle i čađi ovaj život od prašine i blata? Da li sam ti ikad pričala (nisam, je l''da da nisam) koliko poštujem ove vetrove koji šibaju po mojim nadanjima modeluju klisure mog uma vetrovi samo rade svoj posao, znaš? Da li sam ti ikada pričala koliko sam čudna sebi dok sam snažna koliko neobična kad sam hrabra? Da li sam? Pričaću ti jednom o tome. Pričaću ti jednomo strahu što diše mi u uvo reži i šapuće podmeće sladunjave zamke u moje misli. Pričaću ti, znaš da hoću. Ali - sad nemam vremena. Žurim. Čeka me život. Onaj isti, pun memle i čađi moj lepi život od prašine i blata.

Lu -> RE: Poezija u meni (5.10.2011 20:38:35)
Osmijeh ne košta ništa, a djeluje čudesno! Obogaćuje onoga kome je namijenjen, a ne osiromašuje onoga koji ga poklanja. Bljesne poput munje, ali sjećanje može trajati zauvijek. Niko nije toliko bogat, niti toliko siromašan da bi ga sebi morao uskratiti. Svako njime samo dobiva. Osmijeh donosi sreću u kuću, pozdrav prijatelju. On je odmor umornome, putokaz izgubljenome, sunčeva zraka žalosnome i najbolji prirodni lijek protiv ljutnje. Ali, ne može se kupiti, izmoliti, posuditi ili ukrasti, jer vrijedi zapravo jedino kad se poklanja.

Lu -> RE: Poezija u meni (5.10.2011 20:46:18)
Buba Miro, ova tvoja zadnja kao da je za mene pisana[image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley31.gif[/image]

Anoniman -> RE: Poezija u meni (5.10.2011 21:31:27)
Hvala, Lu. Drago mi je da ti se dopada. [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley27.gif[/image]

minavb -> RE: Poezija u meni (28.10.2011 8:13:39)
Čitam nešto jutros, događanja u Srbiji i setih se jednog stiha pa nađoh i čitavu pesmu: NAŠI DANI Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podig'o se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i proroci. Razvilo se crno vreme opadanja. Progledale sve jazbine i kanali, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas naši suvereni. Progledale sve jazbine i kanali. Pokradeni svi hramovi i ćivoti, Ismejane sve vrline i poštenje, Poniženi svi grobovi i životi, Uprljano i opelo i krštenje. Pokradeni svi hramovi i ćivoti. Zakovana petvekovna zvona bune, Pobegao duh jedinstva i bog rata; Obesismo sve praznike i tribune, Gojimo se od grehova i od blata. Zakovana petvekovna zvona bune. Od pandura stvorili smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti. Od pandura stvorili smo velikaše. Svoju mudrost rastočismo na izbore, Svoju hrabrost na podvale i obede, Budućnosti zatrovasmo sve izvore, A poraze proglasismo za pobede. Svoju mudrost rastočismo na izbore. Mesto svetle istorije i grobova, Vaskrsli smo sve pigmeje i repove; Od nesrećne braće naše, od robova, Zatvorismo svoje oči i džepove. Mesto svetle istorije i grobova Ostala nam još prašina na hartiji, K'o jedina uspomena na džinove; Sad svu slavu pronađosmo u partiji, Pir poruge dohvatio sve sinove. Ostala nam još prašina na hartiji. Pod sramotom živi naše pokolenje, Ne čuju se ni protesti ni jauci; Pod sramotom živi naše javno mnenje, Naraštaji, koji sišu k'o pauci. Pod sramotom živi naše pokolenje. Pomrčina pritisnula naše dane, Ne vidi se jadna naša zemlja huda; Al' kad požar poduhvati na sve strane, Kuda ćemo od svetlosti i od suda! Pomrčina pritisnula naše dane. Vladislav Petković Dis (1910)

Anoniman -> RE: Poezija u meni (28.10.2011 8:48:50)
Mina ima jedna pesma J.J.Zmaja koja u par redova govori sve [image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley1.gif[/image] Đulići uveoci (ne znam koji broj) Kad sam na svet ovaj pao, svet ovaj magloviti, kažu da sam mnogo plak'o-ne sećam se, može biti. Kad se magla vedrit' poče, pa mi zorin zrak zasviti, kažu da sam mnogo pev'o-ne sećam se, može biti. Al' kad stisnem bolno čelo, k'o kroz san se sećam svega, da sam uvek tajno zeb'o od prokletstva današnjega.

minavb -> RE: Poezija u meni (28.10.2011 8:51:29)
Mnogo gadno vreme[image]http://www.ringeraja.rs/forum/smileys/smiley13.gif[/image]

PoisonEve -> RE: Poezija u meni (28.10.2011 13:05:23)
Koračam još kao da idem Koračam još kao da idem nečem u susret, gledam i mislim, a preda mnom su sve same neminovnosti, bez izlaza, bez odlaganja. Kamen koji može samo Da tone. Zavesa koja se svega jednom spušta, a nikad ne diže. Priča o ptici za koju se zna jedino Da je odletela. Života nema, smrt ne dolazi. Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga, Ljudska sudbina. (I.Andric)

Zell -> RE: Poezija u meni (26.3.2012 10:24:30)
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao: Da je cujem uzalud sam danas kusao, Kao da je pesma bila sreca moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za budjenja moc, i da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odre Bledi mesec da se krece u umrlu noc. U snu svome nisam znao za budjenja moc. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oci neke, nebo necije, Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije, Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne secam se niceg vise, ni ociju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il” te oci da su moja dusa van mene, Ni arije, ni seg drugog, sto ja nocas snih; Ne secam se niceg vise, ni ociju tih. Ali slutim, a slutiti jos jedino znam. Ja sad slutim za te oci, da su bas one Sto me cudno po zivotu vode i gone: U snu dodju, da me vide sta li radim sam. Ali slutim, a slutiti jos jedino znam. Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad I te oci, i tu ljubav, i taj put srece; Njene oci, njeno lice, njeno prolece U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad. Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad: Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled sto me gleda kao iz cveca, Sto me gleda, sto mi kaze da me oseca, Sto mi brizno pruza odmor i neznosti cvet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom zivi ili pociva; Ne znam zasto nju i san i java pokriva; Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Mozd spava sa ocima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan zivota, I s njom spava, nevidjena, njena lepota Mozda zivi i doci ce posla ovog sna. Mozda spava sa ocima izvan svakog zla. Mozda spava, V.Petkovic DIS

Zell -> RE: Poezija u meni (26.3.2012 10:29:27)
Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga. I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen. Zato živi, al sasvim! I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao... Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja. I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja. 2. A onda, već jednom ozbiljno razmisli šta znači i umreti i gde to nestaje čovek. Šta ga to zauvek ište. Nemoj ići na groblja. Ništa nećeš razumeti. Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište. Igrajući se nemira i svojih bezobličja, zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zađeš u nove slojeve razuma? U susedne budućnosti? Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš. Znaš šta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku koja se zove bol, ako se budes odvažio. Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio. Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog. Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju. Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja. Veliki odgovori sami sebe otvaraju. Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti, kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao ne znači jedan život, stvarno naiđi do mene da te dotaknem svetlošću i pretvorim u misao. I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas. I nema praznih svetova. To, čega nismo svesni, nije nepostojanje, već postojanje bez nas. 3. Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti. Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica. Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila. I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju, visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu. Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeću u mestu, a stizaću i nestajaću u vremenu. Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata, koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele. Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava? Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah? Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti. Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti. Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, već novom, većom ljubavlju i život ne gasim smrtima, već nečim drukčije živim. Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg. Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja. Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja. 4. Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleću neko me slučajno pobrka sa umornima i starima. Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima. Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori. Biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen. Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv. A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug. Znaš šta su proročanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe ukrug. Pa što bismo se opraštali? Čega da nam je žao? Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag. Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim. Besmrtna pjesma, M. Antic

Zell -> RE: Poezija u meni (26.3.2012 10:32:26)
ПЕСНЬ О СОБАКЕ Утром в ржаном закуте, Где златятся рогожи в ряд, Семерых ощенила сука, Рыжих семерых щенят. До вечера она их ласкала, Причесывая языком, И струился снежок подталый Под теплым ее животом. А вечером, когда куры Обсиживают шесток, Вышел хозяин хмурый, Семерых всех поклал в мешок. По сугробам она бежала, Поспевая за ним бежать. . . И так долго, долго дрожала Воды незамерзшей гладь. А когда чуть плелась обратно, Слизывая пот с боков, Показался ей месяц над хатой Одним из ее щенков. В синюю высь звонко Глядела она, скуля, А месяц скользил тонкий И скрылся за холм в полях. И глухо, как от подачки, Когда бросят ей камень в смех, Покатились глаза собачьи Золотыми звездами в снег... S. Jesenjin

Anoniman -> RE: Poezija u meni (26.3.2012 11:21:20)
Zell [sm=bravo.gif]

branki* -> RE: Poezija u meni (26.3.2012 14:06:49)
uzivala sam[sm=smiley1.gif]

Zell -> RE: Poezija u meni (26.3.2012 21:31:01)
Čuj, reći ću ti svoju tajnu: Ne ostavljaj me nikad samu Kad neko svira. Mogu mi se učiniti Duboke i meke Oči neke Sasvim obične. Može mi se učiniti Da tonem u zvuke, Pa ću ruke Svakom pružiti. Može mi se učiniti Lepo i lako Voleti kratko Za jedan dan. Ili mogu kom reći u tome Času čudesno sjajnu Predragu mi tajnu Koliko te volim. O, ne ostavljaj me nikad samu Kad neko svira. Učiniće mi se negde u šumi Ponovo sve moje suze teku Kroz samonikle neke česme. Učiniće mi se crn leptir jedan Po teškoj vodi krilom šara Što nekad neko reći mi ne sme. Učiniće mi se negde kroz tamu Neko peva i gorkim cvetom U neprebolnu ranu srca dira. O, ne ostavljaj me nikad samu, Nikad samu, Kad neko svira.

Zell -> RE: Poezija u meni (26.3.2012 21:31:40)
Cekaj me, i ja cu sigurno doci samo me cekaj dugo cekaj me i kada žute kiše noci ispune tugom cekaj i kada vrucine zapeku i kada mecava briše, cekaj i kada druge nitko ne bude cekao više Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka cekaj me i kada cekanje dojadi svakome koji ceka, cekaj me i ja cu sigurno doci Ne slušaj kad ti kažu kako je vrjeme da zaboraviš, i da te nade lažu, nek povjeruju i sin i mati da više ne postoje, neka se tako umore cekati i svi drugovi moji i gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta, cekaj i nemoj sjesti s njima, nemoj piti ništa... cekaj me i ja cu sigurno doci Sve smrti me ubiti nece, nek rekne tko me cekao nije, taj je imao srece. Tko cekati ne zna, taj nece shvatiti niti ce znati drugi da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim. Nas dvoje samo znacemo kako preživjeh vatru kletu , naprosto ti si cekati znala kao niko na svijetu naprosto ti si cekati znala kao nitko na svjetu... [sm=smiley27.gif]

Zell -> RE: Poezija u meni (26.3.2012 21:32:21)
Ode... ali ja znam čitavom sobom mi jedno bez drugog nemamo kud... i znam, ja sam večito s tobom i ja ću preprečiti svaki tvoj put. Ti svukud ideš sa mojom slikom, ja sam tvoj dom i tvoja cesta... u tvom je srcu mene toliko da tu za druge nema mesta. I ma koliko ženskih očiju sreo ti ćes u svakom videti moje, na celom svetu ja sam tvoj deo i sve druge ne postoje. I glas ma čiji slušao, ma kad, tebi ce svaki kao moj doći dotaći ću te granama parka, gledaću te očima noći... I kad se kući vratiš kasno misli će mene da te set_e, postaću zvezda u oku jasnom, dim ću postati cigarete... Preko stotinu stotina milja srcem ću ti u srce tući ući ću kroz prozor - vetrar s''milja zatvoriš lir, ko vihor cu ući... Usav u dom tvoj, tvoj mir, tvoj vidik ispreturaću ti sve hartije, sav stan, sav život... moze biti ne smeš me nikad zaboraviti! [sm=smiley27.gif]

Stranica: << < Prethodna stranica 3 4 [5] 6 7 Sledeća stranica > >>