Anoniman
|
Da li se postporođajna depresija javlja odmah posle porođaja ili može i sada, 3 meseca nakon porođaja, da me snađe? Ili je ovo samo depresija? Ne verujem da je obična, jer ima veze sa drugim detetom... ne konkretno sa njim, ali i da. Kako to tužno zvuči. Uopšte ne znam da se organizujem. Plačem danima, hvatam sebe kako pucam, kako urlam u sebi, vrištim. Ujutru ustanem i onda sve na vrat, na nos, Luku obući jer je hladno u stanu, Luka doručak, Marko oblačenje, Marko podoj, ja oblačenje... i onda brzo u šetnju jer inače Marko počinje da vrišti. U šetnji Luka kuka, bole ga noge, ne može da hoda. Stignemo kući, ribaj točkove kolica od blata, Luka ne zna da šapuće, probudi Marka. Marko neće da leži ni 5min, samo da sedi ili da se nosa. Peglam, a nogom ljuljam kolica i čitam Luki knjigu. Onda stigne mm kući, ručak, Luka izmišlja da neće da jede, svađamo se, Marko po pravilu budan kako dignem kašiku, i onda mm kaže da mu je dosta svega! Čega??? Ode da radi, ja opet poteram Luku napolje, opet on ne može, umoran je, počinje da njače, stižemo kući, peri točkove, kako uđemo - Marko se budi, dernja se. Napravim Luki večeru, stavim tanjir u kesu pa u frižider, kupam Marka, dojim, onda Marka animiram na veš mašini dok se Luka kupa, pa mu dam već spremljenu večeru, mrcvari, nije gladan. Uglavnom mi baka tu uskoči da pričuva Marka dok Luku okupam, nahranim, ili dođe moja mama. Ne znam šta bih bez njih dve. Marko počinje da vrišti oko 20h, i tako do nekih 22h, u to vreme Luka postaje hiperaktivan (valjda da ne bi zaspao), skače po krevetima, baca, trči, vrišti... MM stigne kući oko 21.15, opet mu je dosta svega , raspravlja se sa Lukom oko nesklonjenih igračaka... Između 22-23h se kuća stiša... do 2h, tada Marko sisa, pa opet u 5h... Ja sam hodajući leš. Imam 5kg manje nego pre trudnoće. Često se zapitam šta mi je ovo trebalo? Kako tužno... Danas sam srela drugaricu, isfenirana, našminkana, lepo obučena, sipa gorivo u autić, pali mjuz i gas... EHHHHHH... da mi je jedan dan pre braka, dece... A ja... istuširam se po nekad, kosu operem nikad, opet šnalica na glavi jer šiške koje sam odsekla da bih izgledala urednije ne mogu da nosim zbog seboreje, nosim garderobu koju sam kupila pre XY godina... Sve u svemu, nisam dobro. A onda gledam u sinove, i znam da će za koju godinu da me šutnu zbog neke sise ili dobrog dupeta, pljuvaće me ta neka devojka kako nikada o sinovima nisam brinula, i šta se sada pravim pametna... Muž će verovatno početi da se švalera jer nemam pojma kada bih stigla da mu posvetim pažnju, a i non stop sam nadr*ana... Život je jedno veliko sranje!
|