jelena038
|
tasa, skroz si u pravu, ovo za novog partnera. kad tad, smuci se coveku samoca, a navikavati se na novog, sa svim manama i vrlinama, navikama, rodjacima, prijateljima, hobijima.. ima to verovatno i svoje drazi, ali sto jest' - jest', covek za to ipak ima vise zivaca dok je mladji..
to za decu mene ne bi brinulo, nikad ja ne bih dovela do toga da se mesaju babe i zabe, nit bih od dece trazila da ga nesto dozivljavaju kao roditelja, niti bih od njega trazila da mi usvaja decu.
a samoce se prilicno bojim, ne u smislu da nece imati ko da pozove hitnu ako padnem u nesvest, ili da deli sa mnom moje probleme, pravi mi drustvo i sl. nego, prestala bih da radim vise od devedeset posto stvari koje radim i da zelim isto toliko stvari koje zelim dok sam s nekim. pa ja, kad ostanem sama na nedelju dana, ne skuvam za sebe ni najobiniju supu! ne isplati mi se cimanje ako nema ko to da jede.. i tako u vezi mnogo cega. a deca, ma kako mi mislimo da ce uvek biti tu, jako brzo odu od kuce. i kad ne odu fizicki, psihicki su vrlo cesto odsutni.. dakle, nestajali bi razlozi zbog kojih bih se ja ponasala kao ja, a to je opet gubitak sebe na neki nacin.
elem, poenta: samoca je strasna stvar. ali ipak ostajem pri stavu da je od nje strasniji odnos bez medjusobnog postovanja oba identiteta. covek moze da izgubi sve, al dok ima sebe i zna da je ostao svoj, ima razloga da bude srecan. bez toga, zavarava i sebe i ceo svet.
_____________________________
dvoje da naprave dvoje,
ili troje,
ili bilo koje,
svoje...
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
Nije mi palo na pamet!
. 
