prase
|
Ja sam veliki dobrovoljni davalac krvi, u svojoj glavi. Stalno razmišljam o tome, kako bi trebalo da odem, ali za ovih 10-ak godina koliko imam "pravo" da dam krv, dala sam je samo nekoliko puta (između 5 i 10 recimo, ali tu je ubrojano davanje za konkretne osobe, što podrazumeva da nije moja inicijativa) Jednom sam bila dobrovoljni davalac trombocita, zvali su me i drugi put ali nisam bila u državi Sada su me opet zvali, rado bih se odazvala, ali... treba da se organizujem. Neko mora da mi pričuva Uroša dok odem na probu, pa onda (ako prođe ok to testiranje) jedno 2-3 sata za samo davanje... Verovatno ću ići, ali čim ja imam spremne izgovore, možda i ne odem, pa će me samo peći savest što nisam Elem, bitke bijem sa mm za to dobrovoljno davanje krvi. Naravno da on mene ne sprečava, niti može da me spreči, ali on neće da ide "tek onako" nego samo ako nekome treba, tj. za konkretnu osobu. Još je gluplji njegov razlog - zašto... Kaže, ko zna gde ta krv ide, ako svako ko ide na operaciju mora sam sebi da obezbedi, jasno je kao dan da oni nešto time manipulišu I džaba ja njega ubeđujem, baš te briga gde ide, neće je baciti u WC, otići će nekome kome treba, spasavaš nečiji život, zar je bitno čiji... Ne, ne i ne. Tvrdoglav koliko samo jarac može da bude... Na kraju, ali ne i najmanje važno: šta vi mislite o dobrovoljnom davanju trombocita par meseci nakon prekida dojenja? Ja ne vidim da bi tu mogao da nastane neki problem, mislim, ide se na to testiranje pa ko prođe - prođe, a ja se ovako fizički osećam snažno i zdravo kao i uvek, hvala Bogu.
< Poruku je uredio prase -- 29.6.2009 13:00:55 >
_____________________________
sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!
|