vukosava
|
Običaji kod Srba http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2055 Pozajmi mi - pošteno cu ti vratiti Razmena dobara je univerzalna ljudska aktivnost koja se sreće u svim tipovima društvenog organizovanja. U Srbiji je razmena dobara bila posebno razvijena u selima od sredine 20. veka. U pojedinim oblastima razmena dobara je bila relativno strogo kontrolisana institucijom pozaimanja ili pozajmljivanja. U okviru tradicionalnih društvenih odnosa Srba važna institucija je bila razmena dobara ili pozajmljivanje. To je omogućavalo prilično ujednačen ekonomski razvoj domaćinskih grupa i dobre socijane veze između svih njenih članova, što je bilo osnov za dobro funkcionisanje svake seoske zajednice. Po kom principu se obavljala razmena dobara pokazuju rezultati najnovijih etnoloških istraživanja tog običaja u valjevsko-kolubarskom regionu, koji se po svojim osnovnim obeležjima ne razlikuju mnogo od razmene dobara u drugim oblastima Srbije Pozaimanje za svadbu i rođenje deteta Razmena dobara je univerzalna ljudska aktivnost koja se sreće u svim tipovima društvenog organizovanja. U Srbiji je razmena dobara bila posebno razvijena u selima od sredine 20. veka. U pojedinim oblastima razmena dobara je bila relativno strogo kontrolisana institucijom pozaimanja ili pozajmljivanja. Žitelji sela oko Valjeva, na primer, održavali su običaj međusobnog darivanja, pružanja gostoprimstva i ispomaganja u određenim životnim situacijama ili prilikom obavljanja poljoprivrenih i drugih poslova.Takva međusobna razmena materijalnih i socijalno-ekonomaskih dobara ne odvija se svakodnevno, već u okviru širih životnih situacija. Etnografska istraživanja ovog običaja pokazuju da ljudi u selima pozaimanje prevashodno vezuju za svadbu, slavu i preslavu, za rad. Pozajmljivanje se u vidu darova i uzdarja ili na druge načine obavlja i za babine i krštenje novorođenog deteta, za sahranu ili za crkvenu slavu. Najbolji način da se sagledaju osnovna pravila ponašanju u okriviru institucije pozaimanja ili pozajmljivanja je putem darivanja poklona i pružanja gostoprimstva na svadbi. Svaka porodica ima priliku u životu da organizuje jednu ili više svadbi. Organizator je formalno otac deteta koje se ženi ili udaje, mada se organizatorima s pravom mogu smatrati oba roditelja. Običaj je da otac- domaćin objavi, dva meseca unapred, ostalim domaćinskim grupama da će biti pozvani na svadbu. Na svadbeno slavlje se obavezno pozivaju sva domaćinstva sa kojima se „pozaima“ kuća koja pravi svadbu, u prvom redu rođaci, komšije ili bliski prijatelji. Međutim, domaćin ima pravo da pozove na slavlje i druge porodice sa kojima može da zasnuje novi odnos pozajmljivanja. Domaćin svadbe vodi računa da gosti pre svega budu oni sa kojima je već uspostavio odnos pozaimanja za tu priliku. To su članovi porodica koje je ranije posećivao kada su one organizovale svadbeno slavlje, ali pozvani su i oni kod kojih domaćin porodice namerava da ide u budućnosti, kada oni budu organizovali svadbu. Tako domaćin jednim gostima uzvraća gostoprimstvo koje je od njih pozajmio, dok druge zadužuje gostoprimstvom da ga vrate kada budu organizovali veselje povodom ženidbe ili udaje dece. Proslavi svadbe obično prisustvuju tri ili četiri člana jedne porodice i to su najčešće glavni predstavnici određenog domaćinstva. Obično su to bračni par i njihova deca, a retko stariji članovi koji se više ne smatraju pravim predstavnicima kuće. Najčešće odlaze ljudi do pedeset_ godina starosti. Svaki učesnik u svadbenom veselju bio je dužan da donese mladencima poklon. Njegova vrednost zavisila je od stepena srodstva u koje se računalo i duhovno srodstvo, kumstvo, susedstva i prijateljstva. Znalo se da bliži srodnici donose vredniji dar od daljih srodnika, ali njegova vrednost zavisila je i od vrednosti poklona koji je kuća koja organizuje svadbu odnela drugoj porodici, kao i od toga kakav će poklon očekivati isti gosti kada oni budu organizovali svadbu u budućnosti. Svadbeni darovi su najčešće pokućstvo, novac i odevni predmeti, a poslednjih decenija često se u tim prilikama poklanja novac.Poklanjanje novca značajno je olakšalo evidenciju o jednakoj vrednosti pozajmljenih i vraćenih darova, a novcem je lakše moglo da se obezebedi i ono što je mladencima potrebno da započnu zajednički život. Veoma raširen običaj u Srbiji je da se uz svadbeni dar donese i «prilog», koji je najčešće jagnje, prase, torta, vino ili rakija. Međutim, to pravilo je važilo samo za one zvanice sa kojima je domaćin svadbe bio blizak.To su oni članovi zajednice sa kojima je obavljao razmenu i u drugim situacijama, a ne samo o svadbi. Prilog najčešće donose meštani iz istog sela. Svadbeni darovi su se po pravilu donosil na dan proslave kada se okupljaju svatovi. Za tu priliku domaćin određuje jednu osobu i najčešće nekog bliskog prijatelja, da vodi računa o donosenim darovima. On je beležio svaki doneseni dar ili prilog, ali i ko je sve došao na svadbu. Ova evidencija je bila veoma važna za domaćina svadbe, kako bi znao da li će na budućim svadbama vraćati dar ili će ga pozajmljivati. Ako je domaćin imao više dece, organizovao je više od jedne svadbe, ali je ovu evidenciju vodio za svaku svadbu posebno. Darovi dobijeni na svadbi pripadaju mladencima, ali pošto su oni retko odlazili od roditelja, pokloni su ostajali u okviru domaćinske grupe. Mladenci ne prisvajaju sve dobijene poklone, već se jedan deo koristi za razmenu na budućim svadbama, ali se vodi računa da se jednoj porodici ne odnese isti dar koji je od nje primljen. Iako je bilo pravilo da se dar ili gostoprimstvo na svadbi vrati u istoj situaciji, postojali su izuzeci. Tako, uzvraćanje poklona, posebno u vidu priloga, ne mora biti u vreme svadbe, već se može dati povodom nje. Pošto je prilog hrana, ona se može vratiti ili pozajmiti nekoliko dana pre slavlja, da bi se obezbedilo posluženje za goste. Prilikom proslavljanja svadbe domaćin je pozajmljivao i rad, najčešće njegovih suseda, koji su mu pomagali oko svadbenih priprema i na sam dan proslave. Taj rad je domaćin bio dužan da im uzvrati kada bude potrebno. Dar, koji je jedan domaćin organizujući svadbu svom detetu pozajmio od druge kuće, ne mora da vrati isključivo isti čovek. Svaki zaduženi dar mogu da vrate posle nekoliko godina, pa čak i nekoliko decenija njegovi naslednici. To znači da su prava i obaveze definisane institucijom pozaimanja nasledne i da može da traje nekoliko generacija. S druge strane, važilo je pravilo, da ako domaćin svadbe pozove ličnog prijatelja, onda je dužan da on uzvrati dobijeno. U vezi sa svadbom javljaju se još dva načina darivanja. Običaj pozivanja gostiju „buklijom“, odnosno odnošenje okićene posude za vino u kuću iz koje se gosti pozivaju, podrazumevao je davanje poklona. Bukliju je nosila jedna osoba zadužena za to, a poklon koji je tom prilikom primljen od pozvanih gostiju, takođe se uzvraćao. Buklijom se pozivaju samo porodice koje su u srodstvu sa domaćinom svadbe ili bliski susedi. Drugi vid darivanja od strane domaćina-organizatora, odnosio se na aščije, glavnog kuvara i poslužitelja, koji su bili obavezna pomoć u toku slavlja. Načela razmene dobara važe jednako i za mušku i za žensku svadbu, mada u drugom slučaju izostaje pozivanje gostiju buklijom. Babine povodom rođenja deteta i krštenje su veoma značajni događaji u svakoj porodici, a obavljanje ceremonije povodom njih imalo je važnu ulogu uvođenja deteta u društvo.Obično se porodica opredeljuje da obavi jednu od proslava za svako novorođeno dete. Bez obzira da li se organizuju babine ili krštenje principi razmene dobara koji se primenjuju u obe situacije su isti. Međutim, darivanje na babinama ili krštenju razlikuje od svadbenog, pre svega, u obimu pozaimanja. Običaj je da na babine dolaze isključivo srodnici ili komšije. Njihovi pokloni su namenjeni novorođenčetu i to su najčešće odevni predmeti za dete, novac i sitno pokućstvo. Za babine i krštenje takođe važi načelo naslednosti prava i obaveza kao i pravo na deljenje ili zbiranje darova. Sahrana, slava i preslava- prilika za pomoć zajednice Smrt nekog člana porodice podrazumevao je organizovanje ceremonije sahrane i posluženje za dušu pokojnika, nazvano podušje, koje se obavljalo u kući umrlog nakon povratka sa groblja. U nizu posmrtnih običaja je objavljivanje smrti koju u ime domaćina ili naslednika domaćina obavlja mlađi čovek iz prvog susedstva. On ide po selu, objavljuje smrt , istovremeno pozivajući na sahranu. Najpe se obilaze kuće sa kojima je ožalošćena porodica odvano zasnovala odnos međusobne razmene dobara. Potom se obaveštavaju oni koji žive u susednim selima ili gradovima. Na sahranama i podušjima umrlog člana učestvuju i oni sa kojima se ta domaćinska grupa pozaima za svadbu, ali u manjem broju. Običaj je da svi koji dođu na sahranu učestvuju u pogrebnoj ceremoniji i na večeri , podušju, koje se organizuje na dan sahrane, ali i na svim ostalim podušjima, nakon sedam i 40 dana, zatim pola godine i godine dana. Kada neko dođe na sahranu, osim sveće donosi i malo novca koji ostavlja na kovčeg umrlog. Taj novac se smatra simboličkom pomoći domaćinskoj grupi čiji je član umro, ali se ne vodi računa o vrednosti, niti o tome koliko ko dao. S druge strane kuća koja organizuje sahranu daruje skromnim darovima one koji su došli, najčešće maramicom, peškirom ili eventualno košuljom. Na sahrani umrlog učestvuju i predstavnici domaćinskih grupa sa kojim se ne pozajmljuje , ali po pravilu oni ne ostaju na podušju. Važan deo srpske tradicije je proslavljanje sveca, zaštitnika porodice. Osim slave u Srbiji se proslavljaju zavetine, preslave u čast svetitelja koji je pokrovitelj celog sela. Slave i preslave se organizuju jednom godišnje, a važan elemenat tih proslava je, osim religijskih potreba, pružanje gostoprimstva određenom broju ljudi. Kao i kod svadbe gosti nisu slučajno izabrani, već na slavu dolaze najbliži srodnici, susedi i prijatelji. Međutim, proslavljenje slave podrazumeva i ograničenja u broju gostiju, jer veliki broj domaćinstava u okviru zajednice slavi istog sveca zaštitinika.U tom slučaju kuća koja slavi slavu ili preslavu pruža gostoprimstvo samo onima koji toga dana ne slave, a to su tazbinski srodnici i prijatelji. Pri određivanju učesnika na slavi i preslavi važi princip relativno strogog reciprociteta pruženih gostoprimstava.Svako izostajanje sa slave, osim usled opravdanog razloga, dovodi do prestanka međusobnog posećivanja u tim prilikama. Posećivanje za slavu se nasleđuje, mada se zasnivaju i novi odnosi uzvraćanja gostoprimstva. Gosti koji dolaze na slavu donose darove male materijalne vrednosti.Najčešće su to kafa, šećer, sapun, krpa za sudove, cigarete, čokolada za decu i sl. Običaj je takođe da domaćin goste koji odlaze sa slave daruje hranom.Seoska domaćinstva učestvuju u crkvenim slavama koje se organizuju u čast sveca kome je posvećena crkva.Organizator formalnog dela proslave je crkva, ali se po pravilu u parohiji svake godine izaberu jedno do tri domaćinstva koja će organizovati svečani deo proslave. Domaćinstva koja organizuju crkvenu slavu pozivaju goste iz drugih domaćinstava po istim principima po kojima pozivaju na svoju slavu. U preslavama učestvuje mnogo veći broj ljudi nego prilikom proslavljanja porodičnog sveca, i svako domaćinstvo-organizator zove svoje goste. Postoji ipak značajna razlika uzmeđu jednih i drugih gostiju. Jedni su u obavezi da u budućnosti, kada oni budu organizatori crkvene slave pozovu sadašnje domaćine, dok drugi gosti nemaju tu obavezu. Gosti koje organizatori pozivaju na preslave, naročito ako su bliski srodnici, susedi ili prijatelji imaju obavezu donošenja priloga u hrani. Organizator je potom dužan da dobijene priloge vrati, nezavisno od te situacije. Značajan oblik razmene dobara između seoskih domaćinskih grupa je razmena rada, pre svega poljoprivrednog. Jedno domaćinstvo odnos razmene rada održava ili zasniva sa svojim susedima, uvek iz istog sela. Saradnja sa susedima u tom slučaju se ostvaruje pre svega iz praktičnih razloga jer blizina imanja omogućuje i jednima i drugima veću efikasnost. Razmena rada između pojedinih domaćinstava traje nekada i više decenija i vrlo se retko prekida da bi se zasnovala sa drugim domaćinstvima. Radnici zaduženi za jednu vrstu poljoprivrednog posla, po pravilu istu vrstu i vraćaju. Razmena rada se obavezno koristi kada se organizuju svadbe i krštenja i tada se razmenjuje rad između istih porodica koje su učestvovale i u poljoprivrednim poslovima. Institucija pozaimanja ili pozajmljivanja je i okviru socijalno-ekonomskih odnosa veoma praktična. Pozajmljivanje je zapravo jedna vrsta kreditiranja, zahvaljujući kome jedna kuća može tokom dužeg perioda da drugima daje materijalna dobra, koja će joj, sva zajedno, biti vraćena onda kad joj budu najpotrebnija. S druge strane pozajmljivanje je omogućavalo stvaranje čvrstih društvenih veza, gde je pružanje gostoprimstva i razmena rada obezbeđivalo ne samo saradnju, već i prijateljstvo među članovima zajednice.
< Poruku je uredio vukosava -- 5.5.2011 17:15:13 >
|