magnolija
|
Evo, da i ja napišem svoje iskustvo. Pre manje od nedelju dana smo se razišli. Sve je, nažalost, počelo kad smo dobili dete. Neću sad ići u detalje, navešću samo prelomne tačke. Stigao je bebac, sami smo živeli, bili smo podstanari. Ja se razbolim od štitne žlezde, nisam imala ni grama energije, gurala sam nekako i molila ga da mi pomogne, da bar ponekad noću ustane umesto mene. (Nisam dojila). Ustao je par puta, bolje da nije, uglavnom, posle nekoliko dana, rekao je da to prevazilazi njegove mogućnosti. Počela je da dolazi njegova keva preko dana da mi pomaže, on je radio 8 sati i to mu je bilo previše, stalno je kukao kako mu je teško na poslu. Elem, nakon nekoliko meseci, ja nekako pristanem da se preselimo kod njegove keve. E, tamo je bio grom i pakao! On je sve svoje obaveze prebacio na kevu, ujutru kad bi se beba probudila, često je odlazio u drugu sobu da se naspava, ja sam faktički bila u braku sa njegovom kevom. Da ne pričam da je napustio siguran i dobar posao i kao krenuo da traži lakši. Sve u svemu, počeo je da menja poslove svakih mesec dana. Ja sam već pucala po šavovima od njegove keve i uopšte od čitave te situacije i jedno jutro uzmem dete, izađem iz stana i kažem - idem kuda me noge nose, ovde više ne mogu biti. Tad je pristao da odemo u podstanare opet (moji su nam plaćali stan). Meni je tad bilo bolje, živnula sam, on je kao našao neki poslić, i bilo je lepo dva-tri meseca. Onda je odjednom odlučio da radi nešto preko interneta, kaže što da lomi noge na poslu, sposoban je da radi i od kuće. Tu sam već počela da postajem anksiozna, srce mi je lupalo i preskakalo, štitna mi otišla sasvim dovraga. Pošto je kao radio od kuće, počelo je da mu smeta dete, da ga nervira, počeo je da priča kako mu je lepo bilo dok je bio sam, da ne dužim - nije mogao više da podnosi odgovornost. Svađe su postale svakodnevne. Ja sam prestala da ga volim, jednostavno - razočarao me je, nisam imala nikakvu podršku od njega. On je sve češće pominjao razvod prilikom svađa. I tako se pre nedelju dana posvađamo preko telefona, bio je negde napolju, i on mi kaže u besu da hoće da napusti sve, da se teram s detetom ili ako neću da povedem dete mogu i sama, sve u svemu - puko je načisto. Odneo je stvari kod keve, ja sam otišla kod svojih, koji su me bezrezervno podržali, a žive više od 200 km od Beograda, što znači da on neće baš tako lako moći da viđa dete, ali njega je očigledno baš briga. Otkad smo otišli, nije se nijednom javio da pita za dete, ali to je njegov problem. Ja sam sigurna da mu se neću vraćati, otkad sam otišla, strah je iščezao a meni više ne preskače srce, mogu da uživam sa svojim detetom na miru. Da napomenem samo da on svog oca nikada u životu nije video i pričao mi je koliko ga je to bolelo. Nisam tužna što sam se razišla s njim, ali se grozim kako je mogao tek tako da odustane od svog deteta! Hvala bogu, imam zdravog, naprednog i prelepog sina od 14 meseci i on je zaslužan što imam snage da krenem dalje!
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
