eugenija
|
Drage moje,
mnogo vam svima hvala od srca za podršku i sve one lepe reči, pozitivne i ohrabrujuće. Zaista je lepo, ne samo meni, već svakome da čuje i vidi da se neko zbog njega potrudio da napiše nešto u pogledu podrške, pa i onaj mali hug znači tako puno.. Zaista.
Moja mama je i dalje u jako teškom stanju. Noću ne spava, danju je "fiksirana", i nikako da bude bar maaalkice bolje. Svaki dan mi je izuzetno stresan, jer svakodnevno ona čini neke sulude stvari i nikad ne znam kada mogu da čujem onu najtežu vest........ Tako da imam strah od telefona, zamišljam sebe kako čujem glas sa druge strane: "Nažalost, Vaša mama je..." Nema to gde čoveku više da stane.
Sa Psihijatrije vrše veoma snažan pritisak na mene da učinim nešto u pogledu smeštaja mame u neku ustanovu domskog tipa. Ja sam tako danima zvala i jurila za informacijama gde je moguće uopšte u BIH smestiti osobu sa takvim zdravstvenim problemom. Skupljala sam njene nalaze, radila socijalnu anamnezu, doživela niz neprijatnosti u Centru za socijalni rad.. Ipak, uspela sam da sve skupim od te nužne papirologije i da pošaljem u jedan Zavod za lečenje i smeštaj. Čekli smo svaki dan odgovor iz tog Zavoda, konačno doživeli dan kada je zasedala njihova Komisija, i odgovor je bio potvrdan. Ona se sada nalazi na 90. mestu na Listi čekanja za smeštaj, i grube prognoze da će doći na red su: 3-4 godine! Dalje sam pojurila sve moguće veze koje su mi realno ostvarive, došla sam do veoma visokih, da ne kažem najviših organa vlasti koji su mi, svi od reda, obećali rešenje za majku. To jeste, da će sa te liste uspeti da je "uguraju" preko reda i da će biti smeštena. Međutim........ vreme prolazi, a veze se ućutale. Po svemu sudeći, i oni koji su najčvršće obećali da će poduzeti nešto, prosto - nisu uradili ništa.
S druge strane, Psihijatrija je uporna da se mame "reši". Oni ne žele da preuzmu odgovornost za njeno stanje i eventualni novi pokušaj suicida (koji bi mogao biti ostvariv), tako da čak idu do te mere da izmišljaju i uvode nova interna pravila koja bi ih distancirala od odgovornosti. Najnovije pravilo je, ako neko od pacijenata zapali cigaretu u sobi, biće momentalno otpušten kući.
Pitam se ako psihijatri, koji najbolje razumeju stanje pacijanata pod psihozom, i ako znaju da u stanju akutne psihoze, 100% pacijenata NE ZNA ŠTA ČINI (jer halucinira, čuje glasove u glavi...), kako onda takav jedan pacijent uopšte može da razume neko tamo pravilo. Takav pacijent BUKVALNO ne zna kako se zove, ni gde se nalazi. Jedno je sigurno: Njegova realnost nije isto što i naša realnost.
No... Pritisci se nastavljaju. U momentima očaja, rešavam da direktno nazovem direktoricu tog Zavoda za smeštaj i da joj se obratim kao jedno potpuno bespomoćno stvorenje koje MOLI da se njena majka primi tamo gde jedino može....
Tresem se, uzimam slušalicu, drhti mi ceo organizam. Dosta mi je loših vesti, zatvorenih vrata, grubih ljudi, spuštanja slušalice, izderavanja... Jako sam senzibilna postala u celom ovom paklu da me najmanja neprijatnost izuzetno potresa. Dobijam direktoricu.. Molim je za malo vremena da me sasluša. Obrazlažem celu situaciju. Odgovor je jasan - nemaju smeštajnih kapaciteta, Zavod je pun, a njihovi štićenici su hronični bolesnici, te moju mamu u akutnom stanju sigurno neće primiti. Pitam je već u najezdi plača: Šta da radim? Predlaže Psihijatrijsku kliniku blizu Sarajeva za "kriminalističku psihijatriju". To je klinika zatvorenog tipa, u kojoj su smešteni manijaci, ubice, silovatelji sa psihijatrijskim obolenjima, ljudi opsani po okolinu (najbukvalnije što može biti).
Hvata me jeza da se moja majka tamo nađe. Čula sam da tamo ljudi umiru od upale pluća. Zašto? Kada se nađu u nekoj epizodi lošoj, tada ih polevaju šmrkovima vode i spavaju za kaznu na betonu tako mokri...................................................
Niti jedan dom za smeštaj, gerijatrijski centar, i bilo koja druga ustanova tog tipa, ne mogu, ne žele, i nemaju mogućnosti za smeštaj moje majke. Njena dijagnoza sama po sebi je neprijamčiva za takav jedan smeštaj i oni prosto ne primaju takve bolesnike.
Rešenje ne vidim.... Probala sam da usmerim snagu na "čupanje mame" iz bolesti, što je nemoguća misija. Ona me ne čuje, njena bolest ne dozvoljava da moje reči dopru do nje... Za sada je još uvek u jako lošem stanju na Psihijatriji koja odbija da je još dugo tamo drži.
Kući ako je puste u takvom stanju, to će tek da bude pakao. Pravi pravcati horor.
Šta čoveku drugo ostaje nego nada, vera u Boga, vera u bolje sutra. A nekada Bog za nas ima plan i samo čeka pravi momenat da ga "pusti u pogon"
Dane provodim tako što maksimalno koristim lepo vreme, pa od momenta kada se probudimo, pa do uveče budemo napolju. Mnogo šetamo, mnogo se družimo, upijamo sunce i mnogo se volimo. Viko je jako bistro dete koje mi pruža snagu da ustrajem, čiji osmeh deluje sanirajuće na svaku bedu i nedaću.
Zahvalna sam što ga imam, zahvalna sam što mi je zdrav i prav, zahvalna sam što sam i ja dobro da mogu da adekvatno brinem o njemu i da se radujem svakom novom jutru kada me probudi sa graktanjem jedne dosadne čavke .
< Poruku je uredio eugenija -- 1.4.2010 2:29:51 >
_____________________________
ŽENA JE STENA!
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
... Ponekad tu bol je nemoguce opisati...
, šta ćeš ti u ovoj temi.. grrrrrrrrrrrr!!! 
a možda i jeste i ne mogu da nađem broj telefona
