jabudic
|
Djeca su tu sa mnom. Danas su bili kod prijatelja u Budvi, pokupila sam ih u povratku.
Sami smo i dalje. Pravo da vam kažem, najlakše mi je sa njima.
Pisala sam već da mi majka ne može doći, jer su babi amputirali nogu, pa je kod nje u bolnici, a kad nije kod nje, onda je kod djeda.
Sestra radi, ima 2 djece. Zvali su da im dovedem djecu, ali šta ću ja onda ovdje sama, dan mi godina.
Kako god izgledalo, mislim da je moje da odradim ovo i da mi tu niko ne može pomoći.
Niko ne može raditi moj posao, tj. ja mogu na bolovanje ( na kom zvanično i jesam), ali ako bih samo sjedjela kući i mislia o problemima brzo bih završila u komšiluku ( Dobroti). Posao mi odlično dodje, skrene mi misli sa svega.
Dječaci su mi stvarno dobri, ne osjećem ih. Trudna jesam, ali hvala Bogu sve je OK, pa izdržavam nekako, beba je dobra, neće još i ona da me muči. Sve to nije ništa strašno, ali ovako kad se spoji malo ovoga, malo onoga, nakupi se, najgore je što potraja, evo 22 dana kako je u bolnici.
Ali dobro. Nadam se da je sad problem riješen i da će posle ovoga biti dobro. TO mi je jedino bitno, da se vrati zdrav, pa neka ostrane koliko god treba, više ni ne čekam ni ne nadam se, zagrlim onaj njegov jastuk i idemo dalje...
P.S. Noćas ću da stavim i sat u krevet, da mi kuca kao ono njegovo "metalno" srce.  
< Poruku je uredio jabudic -- 17.4.2015 22:25:44 >
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
