guppy RR
|
Ne mogu tačno da se setim našeg ritma, ali znam da smo muž i ja ODLUČILI jednu stvar kada smo išli kući iz porodilišta: Bebama uvesti jednak ritam. Kada smo jednu bebu stavljali na spavanje, staviljali smo i drugu. Ako nije htela da spava, trebala je da čeka drugu turu. Nismo "dozvoljavali" to, da prvo spava jedan, onda drugi, nego su navikli jako brzo da se sve to dešava u isto vreme. Ritam kod nas je bio na početku ludački. U porodilištu sam padala s nogu, potpuno nesposobna od gadnog carskog reza, a noću su mi na čuvanje ostavljali samo jednu bebu. Na početku sam dva dana samo plakala, jer nisam POSTIGLA da uradim sve (previjem, nahranim, ... obe bebe), pa sam odlazila pod tuš u onih jedinih 5 slobodnih minuta, i baš tad je dolazila vizita. Ma, da vrištiš od muke! Ritam kod kuće bio je podnošljiv. Ujutro ustajanje, kupanje prvog deteta, kupanje drugog deteta (jedan uvek u krevetcu, sam). Pelene, odela. Hrani prvo dete dok drugo plače, hrani drugo dete dok prvo pokušava da zaspi. Kad zaspu, a ja na pumpicu, izmlazaj mleko za sledeću turu. Ako za vreme hranjenja nestane mog mleka u flašici, a ja Aptamil, kasnije Beba1. Izmlazala sam po litar mleka na dan dok se nisam razbolela, onda smo prešli na adaptirano. I tako ceo dan u krug. Svaki dan. Plač... kada su plakali, nisam ih nosala. Em nisam mogla od bolova u stomaku, em nisam mogla da nosim dvoje odjednom. Imali smo ležaljke sa ravnom podlogom, u kojima smo držali bebice i milovali ih po kosi. Drugo ne možeš. Pregoriš. Užas. Dojenje... Posle dolaska patronažne sestre nisam dojila, već samo crpila mleko pumpicom. Onda me je ona nagovorila da prestanem to da radim i da počnem da dojim, i počela sam. Haos...... Samo kad se setim, da sam ceo dan preležala kao krava muzara na krevetu u spavaćoj, a muž mi je donosio jedno dete, pa drugo dete... pa taman kad se drugo podojilo, ono prvo gladno... ne znaš koliko su pojeli, pada im težina, plaču od gladi... na kraju sam ja dobila mastitis, jer njima nije bio dobro razvijen refleks sisanja (hteli su da sisaju, ali nisu bili dovoljno jaki) i morala sam da uzimam antibiotike, a njih da hranim adaptiranim mlekom. Depresija Dobro znam tu ženu. Depresiju. Nekad ti dođe da vrištiš. Nekad samo sediš i plačeš. Nekad si toliko umoran, da ni ne sediš, ni ne plačeš, već se samo isključiš. Ja sam od umora umela da zaspim na stolici. Sad mi se to dešava samo još na podu, kad se igram sa decom. A spavala sam dosta, po nekih 7 sati na noć. (nastavlja se...)
|