Majčinstvo je najlepši i najteži posao na svetu. Onog momenta kada postanete majka sve podredite tom malenom biću. Trudite se da mu pružite sve najbolje, a već unapred znate da je "to" najbolje vaše mleko. Čuli ste, čitali, slušali i mislite "naravno da ću dojiti, nije to bauk". A onda dođe vreme kada praktično treba primeniti teoriju, a teorija je jedno, praksa drugo.
Na svet je stigla majušna curica, carskim rezom... Bolovi su užasni, toliko rana boli da je jedini prihvatljiv položaj ležanje. Bebu donose, pružam joj dojku, trudim se, ona hvata, pokušava, ali ne ide. Hej, govorim sebi, možeš ti to... Beba uzima dojku, gleda me svojim tamnim okicama, privijam je uz sebe želeći da oseti svu moju ljubav i moleći je u sebi da izvuče tu dragocenu tečnost, ali ne ide, mleka nema. Beba je sa mnom u sobi, bolovi su užasni, beba stalno plače, dohranjuju je, plačem ja... Tešim se, to su hormoni, polako... Pijem litre soka od jabuke, toliko da mi je muka, trudim se da ustanem, da se pokrenem, da ignorišem bol... a onda, naglo nadolazi mleko tokom noći, temperatura, gorim, jedva stojim. Upaljene grudi, natekle žlezde ispod pazuha, beba ne uspeva da izvuče mleko, plačemo i ona i ja... Sestre govore da moram kako znam i umem da razbijem te "čvorove", ne pomažu, samo savetuju i odlaze. Izmazanje, opet nesnošljivi bolovi, pumpica, listovi kupusa, masiranje. Izmazam se i opet plačem, beba je gotovo non stop na dohrani, gledam je i izvinjavam joj se što mama ne uspeva.
Otpuštaju nas iz bolnice i kažu, mora dohrana, teško ćete uspeti sa dojenjem. Beba reaguje na dohranu, dobija ekcem i ja tada znam da moram da je dojim. Tražim pomoć, čitam, opet se do detalja informišem, bebu stavljam non stop da sisa, odbija, nema mleka. Dane i noći provodim tako što stavljam bebu da sisa, pa se izmazam, i tako u krug. Grudi su mi u modricama, rana od reza teško zarasta, boli, ali više boli moja nemoć, opet suze. I onda, dan za danom, mastitis se polako smiruje, mleka ima i moja mrva konačno uspeva, uspećemo, moramo! Mojoj sreći nema kraja, prelazimo postepeno samo na dojenje, ekcem se smiruje, ja se smirujem. Toliko neprospavanih noći, toliko prolivenih suza, vredelo je. Sve te emocije, osećanja, sva ljubav i nežnost kroz tu dragocenu tečnost stižu do moje bebe. Znam da oseća, znam da zna da smo zajedno uspele, da trud nije bio uzaludan. Smeje mi se, dojim je i mirišem joj kosicu, osećanja naviru, a ja ne mogu da zamislim srećniji trenutak... Volim te, bebo!