Smatram da je dojenje bebe za nas žene dar od Boga,u kome uživaju i mame i bebe. Moja priča sa mojom dusicom kreće 2009godine.Prva trudnoća, prva moja sreća, uzbudjenost, što ću postati mama. Trudnoća je išla lepim tokom i došao jei taj dan. Porodila sam se u 20.30,4.novembra.Bila sam srećna, uplašena, zbunjena. Porođaj je prošao dobro i sve što sam želela je da moju princezu uzmem u ruke. Sutra dan došla nam je pedijatar i rekla, da je moja beba u inkubatoru da ću ići da je obiđem da pokušamo da je podojimo. U međuvremenu je laktacija krenula i jedva sam čekala da odem do nje. Nije prošao ni 1h,doktorka je došla kod mene i rekla mi da je moja beba dobila temperaturu i ako ne uspeju da joj spuste, poslaće je u Beograd. Tako je i bilo, pored moje sreće, nastupio je strah, moja nemoć da bilo šta promenim. U institutu za neonatologiju provela je moja princeza, mesec i po dana. Za to vreme, nije osetila svoju mamu i to je ono što nisam želela. Prvo dojenje je imala odmah nakon izlaska, a za to vreme sam održavala mleko za moju dusicu, jer je to neopisiv osećaj, da sam postala majka.